„Први пут, други пут, трећи пут, продато! Артикал број девет, оригинални рукопис песме ,Жена другог система’ Бранимира Џонија Штулића, продат је господину за 30.000 евра”, каже конферансије аукције и прелази на следећу ставку: „А сада, даме и господо, артикал број десет – гитара Милана Младеновића, вође групе ,Екатарина Велика’. Овај инструмент сте могли чути на легендарном другом албуму бенда. Лицитација је отворена. Молим вас, дајте своје понуде”.

Оваква аукција за сада је немогућа, мада у свету одавно није неуобичајено да се меморабилије славних музичара продају за велике своте. Папир на којем је Боб Дилан начинио први запис стихова чувене песме „Времена се мењају” прошлог месеца је продат за 422.000 долара. Времена беспарице промениће се и код нас и тада ће неку пару сигурно вредети и предмети из заоставштине домаћих рок уметника.

--------------------------------------------

„На коцерту Боба Дилана био сам двапут, али нисам изашао фасциниран”, каже Арсен Дедић на вест да је оригинални рукопис америчке музичке иконе продат за баснословну своту. „Дилан ипак није велики поета попут Леонарда Коена или Жака Брела, гитару свира као Кемал Монтено, не пева, него, што би рекли у Далмацији, гринта и висок је тек метар и жилет. Дакле, испуњава све услове да буде велика звезда”, поентира Дедић на крају описа који би, да није изречен благим тоном и завршен доброћудним смехом, деловао као да је исцртан жилетом, без имало симпатија за портретисани модел. Дедић прича како никада о себи није размишљао као о аутору за чије би рукописе, на пример за песме сабране у култној збирци „Брод у боци”, једног дана богати колекционари такође могли да дају велике паре. У овом тренутку, судећи по његовим речима, oн не ужива статус „заслужног уметника” којег држава двори као национално благо док се елита отима за његово друштво.

Али, тешко је поверовати да се, пре или касније, и то неће десити. Напослетку, макар требало чекати још 30 година, доћи ће и време када ће се у бившим југословенским републикама новца домоћи и они чији је укус довољно рафиниран да по аукцијама не плаћају, на пример, 2.000 евра за доњи веш турбо-певачице, и то онај који су већ видели на њој у заједничкој спаваћој соби, већ ће на цени бити реликти озбиљних уметника. А тада, уз Дедићеве, сигурно ће вредети рукописи бар још два музичара – Милана Младеновића и Бранимира Џонија Штулића.

– Тешко је прогнозирати шта ће публика да воли за неколико деценија. Али, већ је очигледно да рад ове тројице има трајну уметничку вредност. Ако у будућности аукцијско тржиште буде отворено и за продају меморабилија рок музичара, неће бити тражени само рукописи, већ и разни предмети. Комплете гитара, на пример, Клептон и слични продају по астрономским ценама. Неће се зауставити само на инструментима, на којима су компоновали своје велике мелодије, него и на свакаквим ситницама којима су се служили – каже Слободан Коњовић, вишедеценијски музички уредник радија Студио Б, култни диск џокеј који је својевремено први у Београду пуштао најновије плоче из Лондона и Америке.

„Када би из неке архиве доказа изронио пиштољ којим је Марк Чепмен убио Џона Ленона, шта мислите колико би новца нудили колекционари”, реторички пита Срђан Гојковић Гиле, лидер „Електричног оргазма”, „новоталасни” саборац и друг Милана Младеновића из средњошколских дана.

– Уз уметничку вредност, смрт аутора или крај каријере услов је да би његови рукописи и предмети постали врхунски плаћени. Да је којим случајем жив, можда Милана још не бисмо спомињали у том контексту. Ни Џони не би задобио тако култни статус да није отишао у добровољно изгнанство – наводи Гојковић.

Још једна особина Дедића, Младеновића и Штулића чини најизгледнијим кандидатима за шампионе будућих аукција. Они су и симболи носталгије за, у Дедићевом случају, бољом прошлошћу, односно, када је реч о Младеновићу и Штулићу, за шансом, прокоцканом осамдесетих година, да се одлучимо за бољу будућност Балкана како је овај простор звао и доживљавао Џони. Коначно, они су вољени широм бивше Југославије, а што више обожавалаца – веће су шансе да се нађе неко довољно добростојећи да плати за меморабилије из њихових легата.

Ако се њихова имена у овој причи сама по себи намећу, питање је једино где се сада налазе рукописи Џонија, Милана и госпон Арсена и да ли их неко од пријатеља чува као сентименталну успомену, можда већ свестан да ће његови унуци моћи и да их добро уновче. Младеновићеви су, верују Коњовић и Гојковић, махом код његове мајке. Неке поседује и Пеца Поповић, познати рок новинар, којем је кофер пун слика и текстова, објашњава он, својевремено донела Маргита Стефановић, клавијатуристкиња „Екатарине Велике”. Штулић, сведочи Поповић, све песме, објављене и необјављене, држи у фасциклама, али их, као што би неко можда помислио за његову помало егоманијакалну персону, не чува љубоморно само за себе.

– Џони воли да пише посвете на поклонима које даје. И рукописе радо дарује. Када сам прошле године био код њега у Холандији, исписао ми је текстове две необјављене песме, али сам их ја, уморан после непроспаване ноћи коју смо провели у разговору, заборавио на његовом столу. Следећи пут када га будем обишао мораћу да их узмем – каже Поповић.

А Дедић, како сам признаје, о својим рукописима не води много рачуна.

– Падам по фасциклама које су ми свуда по кући, ту су ми и објављене и необјављене песме. Не пазим на њих. Нисам од оних који застрашујућом бригом спремају свој лик и дело за вечност. Чувам само партитуре за музику коју сам радио за филмове и казалиште. Како да дозволим да изгубим, на пример, музику за „Донатора” Вељка Булајића, или за „Просјаке и синове”? А песме су ми разасуте. Када сам лечен у Падови – што су Италијани платили и ниједну липу ми нису узели, домаји ни за то нисам дужан – написао сам књигу посвећену том граду. Написао сам је фломастером и тај рукопис сам поклонио пријатељу који ме је возио тамо. Знајући их, сумњам да он или његова обитељ то посматрају као нешто на чему се може зарадити – присећа се Дедић.

Оригиналне записе дела других уметника, међутим, Дедић воли да скупља. – Волео бих имати неку страницу Црњанског – каже он.

– Чувам писма која ми је слао Булат Окуџава, с којим сам певао када је долазио овде. Сада је изашао це-де „Окуџава у Загребу” и ту се могу наћи факсимили неких од тих писама – прича Дедић.

Размишљање о томе који ће екс-ју музичари једног дана вредети на колекционарском тржишту ипак није само залудна утопијска халуцинација. У Ваљеву је, како се сећа Пеца Поповић, још пре 16 или 17 година једна од плоча „Бијелог дугмета” које су достигле златни тираж продата за тада невероватних 18.000 немачких марака. Ако је и у то грозно време било новца за рок артефакте, можда неће ни бити потребно чекати 30 година да би се створило тржиште за реликте озбиљних уметника поп културе. А „артикала” за будуће аукције има, мада се неки од њихових садашњих власника, попут Поповића, ниједне од тих драгоцености нипошто не би одрекли.

– Поседујем писмо које су „Битлси” послали првом југословенском фан клубу у Загребу 1967. године. Својеручно га је писао Ленон, а потписала су га и остала тројица „Буба”. То је једино што ћу понети ако будем бежао из земље. Имам и рукопис Бреговићеве „Пљуни и запјевај, моја Југославијо”, текстове Боре Ђорђевића, необјављене песме Ђорђа Балашевића из 1978. године, међу којима је и рукопис до којег ми је у мојој колекцији на неки начин највише стало. То је песма коју никада није пустио у јавност, а најбоља је коју је написао, својеврсна химна Србије. У оно доба није смео да је сними, а касније, када би му политичари то радо допустили, било му је неукусно. Песма се назива „Србија на истоку, једина у свемиру” – набраја Поповић.

Владимир Вукасовић