„Уз велики осмех и сигуран став, српски баритон Никола Дискић указује се сасвим другачијим од онога што је показао у претходним етапама: глас, у целини примећен као један од најлепших баритона такмичења, додатно се расцветава, посебно у лирским пасажима, а комуникација са публиком се коначно успоставља… Млади певач овде показује да има све: морденте и легато, чисте висине (без „фолирања”) и аутентичне дубине, увек добро тембриране нијансе пијана, снагу и – као круну свега, истинску моћ убеђивања. Пред овацијама публике, његова срећа је била лепа да се види и са њим подели.”

Овим речима музичка критичарка угледних новина „Либр Белжик” Мартин Мерже сумирала је наступ младог српског баритона Николе Дискића на управо завршеном међународном такмичењу „Краљица Елизабета” у Бриселу.

Двадесетосмогодишњи Београђанин ушао је у финале такмичења, али није освојио награду. Али, овације публике, како је написала и Мартин Мерже, довољно су посведочиле о таленту некадашњег ученика Музичке школе „Станковић” који се усавршавао и код Бисерке Цвејић. Не треба крити да су овације биле „стојеће” и да су трајале пет минута.

– Чланови жирија су ми рекли да не знају шта се десило, зашто нисам међу награђенима. У публици су се чули поклици против одлуке жирија. Освојио сам белгијску публику која се нада да ћу поново доћи. Можда је то и већи успех него да сам освојио награду – каже у разговору за наш лист плавокоси баритон који је тренутно на студијама у Манхајму, на Високој музичкој школи у класи још једне успешне Београђанке, оперске уметнице Снежане Стаменковић.

Да његов успех није само субјективни суд младог уметника пише и Мартин Мерже у издању својих новина (основаних 1915. године), у коментару насловљеном „Сумњиве награде”. Она је закључила да „чудни резултати” гласања жирија могу да „девалвирају награде и да учине да овај конкурс постане само врста супераудиције пред професионалцима”.

Никола признаје да сада сажима утиске са такмичења на којем се појавио као финалиста што је за сада највећи успех неког музичара из Србије у пола века дугој традицији овог музичког надметања.

– Могу да будем поносан и, наравно, пуном паром да кренем даље – сигуран је Никола који додаје да већ у току ове недеље има неколико концерата, међу њима и клавирски реситал у бриселској опери „LaMonnaie” на којем ће по свом избору извести програм од 45 минута.

Без патетике истиче да је срећан што је осветлао образ Србији, као и да је сигуран да је пред њим светла будућност.

– Успех ће сигурно доћи. Сигуран сам у себе. Много радим. Имам талента и могућност да дам све од себе. И убеђен сам да ћу стићи тамо где сам наумио!

На наше питање где је то, смејући се кратко каже:

– На све велике оперске сцене света!

С. Чикарић

-----------------------------------------------------------

Концерт у родном граду носи обавезу

Никола Дискић је само једном наступаo у Београду, када је предложио и приредио концерт руских соло песама у сарадњи са београдским камерним хором „Кантантес”.

– Верујем да ће доћи и понуда из града у којем сам рођен, јер то је посебан осећај. Нешто што носи велику обавезу и тежину али и неизмерну радост!