Магија „Ролингстонса” није објашњива

Први албум „Ролингстонса” објављен је 1964, а исте године рођен је Иван Ивачковић, новинар, публициста и музичар. У години када „Стонси” славе пет деценија постојања, Ивачковић прославља три деценије бављења новинарством. Било му је суђено да их заволи, каже уз осмех.

За протеклих 30 година Ивачковић је писао, између осталог, за „Политику”, „Рок”, „Старт”, „Нин”, објавивши више од 2.000 текстова и четири књиге: „Ролингстонс: Уметност побуне”, „Обе стране јастука: прича о Бајаги и инструкторима”, „Мадона: признања поп певачице” и „Црвена мапа”. Ових дана спрема допуњено издање „Уметности побуне”, као и књигу о групи „Ван Гог”, која ће изаћи на јесен.

Шта ће се наћи у новом издању књиге „Уметност побуне”?

Текстови о концертима у Београду и Будви. Књига ће изаћи 19. јула, када ће бити и промоција у резиденцији амбасадора Велике Британије у Београду, а биће вероватно присутан и специјалан гост, неко врло близак Џегеру... Ово је четврто издање књиге која живи 15 година. Реакције на књигу ме подстичу да је обнављам. Дешавало се да ми људи прилазе на улици, говорећи да им је променила живот.

У време када сте почињали излазили су специјализовани магазини попут „Џубокса”, касније „Рока” и „Ритма”. Данас не постоји готово ниједан музички часопис. Како то тумачите?

„Џубокс” и „Рок” били су листови који су се са нестрпљењем чекали на киосцима. Земља у којој смо тада живели била је релевантна и имала је углед у свету. Музичка индустрија је била јака, а данас се све променило. Земља је пропала, рокенрол је сатрт, и медији специјализовани за музику су уништени. Деведесетих је и новинарство овде пало у блато и ту више нисам желео да припадам, али нисам се одрекао писања. И написао сам књигу о „Ролингстонсима”, али је стицајем околности Бајага први изашао. Књига о „Стонсима” је била природан след околности, јер су ми променили живот.

Шта вас је код „Стонса” толико опчинило?

Магија „Ролингстонса” није објашњива. Када сам их први пут чуо, видео сам зној који липти, крв која се узбуркава и сузе које иду уз ту музику. То је био такав емотивни шок од коjeг никад нисам пожелео да се опоравим. Када сам их први пут видео уживо у Бечу 1982, плакао сам после концерта. Њихова музика би требало да буде стандард свакоме ко жели да се попне на бину.

Били сте један од највећих прегалаца у мисији да „Стонси” коначно дођу у Србију. Какав је осећај био када су 2007. засвирали у Београду?

Целу причу сам покренуо када је изашло друго издање књиге. Било ме је срамота да живим у земљи у којој „Ролингстонси” никада нису свирали. Пет година касније, после много препрека, десио се концерт и не могу да опишем осећај када су изашли на бину на Ушћу и засвирали прве тактове песме „Start Me Up”.

Имали сте част да се сусретнете са њима…

Када их упознате, они личе на „Стонсе” које замишљате. Џегер је био љубазан и прави је енглески џентлмен, али осећате да ту постоји дистанца. Кит Ричардс је врло срдачан, топао човек. Он је први прекршио све протоколе и пољубио је руку мојој супрузи, загрлио је, сликали су се, што није уобичајено. Чарли Вотс је највећи ексцентрик у групи, а Рон Вуд се понаша као да сте пријатељи целог живота.

После много година писања о музици, решили сте да се и сами опробате на сцени, формиравши састав „Спенкс”?

Свирао сам бубњеве као тинејџер, и због новинарства сам их оставио, али никад се нисам охладио од бављења музиком. И 2009. сам направио бенд. Прошле године смо објавили макси сингл и на промоцији у Кинотеци доживели овације од Бајаге, Влатка Стефановског, Ђулета из „Ван Гога”, Чутуре, Биље Крстић, Теофиловића… То нас је подстакло да наставимо и надам се да ћемо 2013. објавити албум.

----------------------------------------------

Џентлмен Џејмс Браун

Ивачковићу је најбољи концерт „Ролингстонса” онај на Ушћу 2007. године. Издваја и наступ „Пинк флојда”, концерте Дејвида Боувија и Рода Стјуарта у Енглеској, Питера Гебријела у Будимпешти, и свирке Боа Дидлија и „Дајер стејтса” у хали Пионир.

– Срео сам се са Боувијем, који је уз „Стонсе”, за мене, најважнији музичар. Сећам се и сусрета са Алисом Купером, Игијем Попом, Џоном Мејлом…. Са Стингом сам се упознао осамдесетих, и бескрајно је шармантан и духовит, као и са Џејмсом Брауном, који је био прави џентлмен, отварао је врата мојој супрузи и придржавао јој капут…