Рок музичар, гитариста, певач, композитор и продуцент Зоран – Кики Лесендрић биће 21. децембра, у Београдској арени, специјални гост музичкој звезди Грчке Михалису Хаџијанису с којим годинама сарађује.

Рођен је 2. јануара 1961. у Београду. Школу никад није претерано волео. Завршио је Пету економску у којој му је разредна Елизабета Шарковић правдала изостанке. Била је његов фан. Ишла је на концерте „Пилота”, рок групе у којој је он био и остао алфа и омега.

Завршио је нови албум „Случајно” са 12 песама, а промоција ће бити одржана наредних дана.

У браку с гинекологом Љиљаном има сина Ђорђа (19), студента економије и бизниса у Риму и бубњара.

Шта ћете певати у Арени са Хаџијанисом?

Песму која се зове „Party” (Забава), а можда отпевамо још нешто.

Кад сте се предали музици?

У тринаестој години, бенд се звао „Пролеће”. На гитаријади на Бановом брду били смо најгори, а освојили смо прво место. Остале су гађали јајима, а ми смо били толико лоши да смо изазвали смех код публике, па су нас чак три пута позвали на бину, на бис. У то време слушали су се „Смак” и „Бијело дугме”. „Дугмићи” су копирали „Цепелин”, а ми смо тада као група „Како” хтели да будемо посебни.

Како сте се музички образовали?

Пошао сам у музичку школу, али сам је напустио после седам дана. И никад нисам научио употребу нота. За рок музичаре је најважније да се међусобно добро капирају. А од када сам и композитор помаже ми технологија. Све што одсвирам компјутер претвори у ноте, а имам и људе који све што одсвирам опишу нотама.

Од кога сте добили прави савет?

Кад сам 1977. у Загребу упознао Џонија Штулића из „Балкан бенда”, фасцинирао ме дивљачким стиховима. Свиђало ми се како пише текстове и како компонује. Заједно смо свирали на Филолошком у Београду: он први пут са групом „Азра”, а ја последњи пут као група „Како”. Дао ми је добар савет: „Бави се својом музиком, немој да те повуче туђа”.

Од када сте „Пилот”?

Од 1980. Отац нашег члана Горана био је пилот ЈАТ-а. Погинуо је у Београду, на аеродрому. Срушила му се „каравела”. Користили смо његове униформе на концертима. Биле су фантастичне. Дизајнирао их је Кристијан Диор. Први пут смо свирали на Калемегдану, на кошаркашком терену Партизана, пред око 2.000 људи. Било је величанствено, сви су играли. Потом сам био у војсци, у Нишу, у 63. падобранској јединици. Остао сам у униформи 15 месеци и 26 дана. Овај додатак сам одслужио по казни због бежања кући и због колективног губљења радио-станице.

А после војске?

Склопио сам нови састав „Пилота”. Певали смо нове песме. Пре свих „Рекла ми је да у мојој глави чује гитаре и бубњеве”. Била је то прва љубавна песма коју сам успео да срочим у три строфе. Промена људи са којима сам свирао била је честа. Тражио сам прави састав и нашао сам га 1986. Тада смо завршавали албум с носећом песмом „Као птица на мом длану”. Али, на промоцији у Сплиту, годину касније, погођен сам празном пивском флашом у главу, па је концерт прекинут.

Да ли је то била најава рата?

То тада нисам знао. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих припремио сам албум који је носила песма „Нек те Бог чува за мене”. И то је, стицајем околности, био увод у распад СФРЈ и тог састава „Пилота”. Тада смо Љиља и ја одлучили да нашу седмогодишњу везу крунишемо браком. Годину касније придружио нам се и наш Ђорђе, па смо у трагању за бољим животом отишли у Јужну Африку, па у Грчку.

И како је било?

С грчким дискографским кућама сам од 1996. Сад живим у Београду, али сам за Грчку и даље везан, пословно. Од тада сам био мање на бини. Више сам се окренуо компоновању и продукцији. У том послу најзанимљивију сарадњу имао сам са Микисом Теодоракисом, најбољим грчким композитором. Припремали смо албум „На путу са трубама” свако са по шест песама. То је први пут да је Микис са неким делио албум.

Од када сарађујете са Млађаном Динкићем?

Млађан је уз „Пилоте” пет година, а знам га одавно као гитаристу, али кад се бацио на факултет заборавио је на музику. Овога пута ми је дао своју песму од које сам направио нешто врло добро. И договорили смо се да радимо заједно. Тако сам стекао студијског сарадника који је, за разлику од мене, прецизан, тачан и одговоран. Кад није у политици, он је са нама. Резултат ове сарадње је албум „Месец на вратима”.

С ким још сарађујете?

С Тонијем Цетинским свирам и певам на његовим и мојим концертима. У дуету с Тијаном Дапчевић певам песму „Кад сањамо”. Бајага је на моју музику написао речи песме „Како си лепа”. Ђорђе Балашевић је на моју и Млађанову музику написао речи за четири песме: „Покај се”, „Увек те ђаво нађе лакше него ја”, „Квин у Бечу 2. мај ’78.” и „Буди ту кад падне снег”. То што нам је Ђоле написао има значај као да ми је то учинио Боб Дилан.

Које савете дајете сину?

Саветовао сам га кроз нашу игру. Сам је отишао у Рим. Покушао сам да му нађем стан, нисам успео, и он је нашао стан. Нудио сам му гитару, узео је бубњеве. Од њега очекујем да заврши факултет. Све остало је његов избор.

Где је ту Љиљана?

Одавно је схватила да је живот с оним који нема радно време углавном одрицање и компромис. А, уз то, њен посао је врло тежак. Бави се откривањем раног карцинома материце, и често успева да продужи живот женама.

Шта видите иза себе?

Само игру. Никад послу нисам придавао превелики значај. Играо сам се и с музиком и с каријером, па и с онима уз мене, у бенду. Сад смо ту нас десеторица. Рачунам и возача Декија. Јер, сви су битни. Следеће суботе имамо концерт у Новом Саду, у Спенсу.