Београдски бенд „Аутопарк“, вршњак демократских промена у Србији, прославиће свој десети рођендан, свестан да те промене нису поспешиле културни преображај, али и с убеђењем да не треба да „промени плочу“. Шесторо чланова различитих занимања (сценограф, дизајнер, историчар уметности, политиколог, филолог и музичар) окупило се око музике сродне њиховом бићу. Та музика, без сумње, није по укусу „Великог брата“.

– Она је занимљива онима који воле гитарску музику деведесетих и гитарску музику уопште. После толико година и три албума много смо озбиљнији и искуснији, мада смо кренули неамбициозно – каже певачица Огњанка Лакићевић. – Ни онда нисмо гајили амбицију а ни сада да од овакве врсте музике може да се живи у оваквој земљи. Свирамо зато што уживамо у томе, окупио нас је сличан сензибилитет и поглед на свет. Права је срећа срести се са сродним људима. Сви смо запослени и сви улажемо у нашу музику због које смо финансијски на губитку, али смо емотивно у великом плусу. „Аутопарк“ има, да тако кажем – луксуз, да није оптерећен успехом јер његови чланови обезбеђују егзистенцију другом врстом посла.

Она наглашава да „не постоји озбиљно слушалачко тело које би могло да парира оној публици која пропагира вредности против којих се ’Аутопарк’ суштински бори“. Одрасла је на музици „Смитса“, у време кад је било много више тинејџера који су „паре од ужине давали за плоче“.

Последњи свој албум „Све даље“ издали су сами, крајем прошле године, а снимили су га у „једном озбиљном студију“. Сами су платили студио, сами урадили омот за „це-де“, а сами га и продају (у два кафића и на свом сајту).

– Све смо сами направили и сами то нудимо, то је најпоштенији однос – каже Огњанка и истиче да бенд посебно мотивишу концерти као недавни у Новом Саду када су „људи дошли на концерт по цичи зими“.

А. Милетић