Композиција „Куда идеш, љубави“, Питера Сарстеда, Енглеза рођеног у Индији, спада у ону врсту балада које морате да саслушате с великом пажњом и, по могућности – сами. То је прича о девојци која је успела да се из беде напуљских предграђа вине у сам врх европског џет-сета. Све је у овој песми једноставно, сликовито и јасно. Пред слушаоцем као да се одвија филм у којем главна јунакиња остварује животни сан милиона девојака, али која, упркос успеху, не може да побегне од сопствене тужне прошлости.

„Било је невероватно лако написати ову песму. Тачно сам знао шта хоћу. Хтео сам причу о конкретној особи, иако при томе нисам на уму имао никога посебно“, објаснио је једном приликом аутор.

„Куда идеш, љубави, када сама одлазиш у кревет, повери ми мисли које ти се ковитлају у глави, волео бих да их докучим...“, рефрен је Сарстедове приче која се чини као права галерија појмова везаних за богаташки живот на Старом континенту. Ту се појављују: Марлен Дитрих, чувена немачка певачица и глумица, Зизи Жанмер, француска балерина, модни дизајнер Балман, Булевар Сен Мишел у најатрактивнијем делу Париза, генијални сликар Пабло Пикасо, АгаКан, једна од виђенијих фигура европског џет-сета из шездесетих година... Ту су и британска рок група „Ролингстонс“, француски певач Саша Дистел, зимски скијашки центар Сент Мориц, коњак „наполеон“, па чак и Универзитет Сорбона...

Сама композиција није компликована. Састоји се, у суштини, од четири акорда који се, са мањим променама, непрестано врте укруг. Ни мелодијски није посебно компликована, што је чини веома погодном за свирку по журкама и у свакој сличној прилици. Али зато је текст ту да вас намучи, не својом компликованошћу, колико дужином. Са укупно 15 строфа уопште није лак за памћење, иако прича коју казује тече изузетно глатко. Срећом, верзија која је отишла на плочу и радио програме нешто је скраћена. Наравно, пре свега стога што је садржала речи које баш и нису прилагођене уху западних пуританаца. Тако је њена укупна дужина са почетних 5.20 минута сведена на подношљива 4.42.

Како стоји у коментарима који описују „Куда одлазиш, љубави“, није баш сасвим јасно да ли је име главне јунакиње приче – Мари-Клер – преузето из назива истоименог француског женског модног магазина, који је почео да излази још давне 1937, или је то, у ствари, прича о животу чувене италијанске глумице Софије Лорен која је, још у детињству напуштена од оца, једно време живела у Напуљу, у највећој беди. Постоји и верзија по којој је инспирисана судбином певачице и глумице Нине ван Паланд. Сам аутор, међутим, тврди да су стихови, написани у Копенхагену 1965, били посвећени његовој тадашњој љубави коју је упознао у Бечу, а која је недуго потом страдала у пожару у једном хотелу.

Како год било, чињеница је да се кроз сам аранжман мелодије све време провлачи неодољиви дах Париза, његових улица, бистроа, француске хармонике и – гламура.

Иначе, Питер Сарстед био је изданак музички изузетно успешне породице. Старији брат Ричард такође је (седам година раније) доспео на сам врх британске топ-листе, док је млађи брат Робин успео да се домогне треће позиције.