Сид Селвиџ и Тав Фалко су једини преживели чланови кружока чији су чланови испитивали могућност рокерске трансформације музичке традиције Мемфиса. Обојица су се огласили новим албумима. О Фалковом делу „Conjurations: Seance For Deranged Lovers” већ се писало у овој рубрици. Селвиџов нови албум „I Should Be Blue” се недавно појавио. Њиме је још једном потврђено посебно место које овај аутор заузима. Његови компањони – Дикинсон, Чилтон, Фалко, Бејкер – приступали су споменутој традицији мешајући рокерску бунтовност, јужњачку декаденцију и уметничку авангардност. Селвиџа је занимало шта ће се десити са тим наслеђем уколико се подвргне финој артистичкој обради и занатској перфекцији.

Албум „I Should Be Blue” је први који је Селвиџ снимио после смрти Џима Дикинсона. Ово је важан податак јер су њихове каријере биле блиско повезане. Обојица су били чланови феноменалног бенда „Mud Boy & The Neutrons”. Дикинсон је продуцирао Селвиџов претходни албум „A Little Bit Of Rain” из 2003. године. Такође је као музичар учествовао у снимању култног албума „Twice Told Tales” који је изашао 1993. године у оквиру чувене едиције „American Explorer”.

„Ја сам фолк певач на начин на који су то Дејв ван Ронк и Џеси Колин Јанг. Једина разлика између мене и њих је у томе што је у мом случају све филтрирано кроз мемфиски сензибилитет”, рекао је својевремено Сид Селвиџ.

Ствари и даље тако стоје. Само што је овог пута „завртањ стегнут за окретај више”. Ангажовање продуцента Дона Диксона је то условило. Овај студијски велемајстор, који је заједно са Мичом Истером створио звук састава R.E.M., Селвиџовој музици је дао нову димензију. Патрицијски традиционализам повезан је са новим рокерским хоризонтима. Допринос је дала и Ејми Спис, млада фолкерка која је са Селвиџом отпевала четири сјајна дуета.

Репертоар има два дела. Један је састављен од познатих песама других аутора, а други чине оригинални Селвиџови напеви. Песма енглеског трубадура Донавана „Catch The Wind” највеће је репертоарско изненађење. Селвиџ никада није певао песму која не припада америчком музичком наслеђу. Сетне љубавне нити које се провлаче кроз овај напев затрепериле су на неочекивани начин.

Слично је и са песмама које носе потписе великих аутора као што су Таунс ван Зант („I’ll Be Here In The Morning”), Тим Хардин („Don’t Make Promises”), Фред Нил („The Dolphins”) и Том Т. Хол („That’s How I Got To Memphis”). Звуче свеже и оригинално и поред тога што смо их сто пута чули у разним извођењима. Селвиџов јединствени певачки стил, на чијем је једном крају блузерска опорост, а на другом анђеоски фалсет ослобођен земљине теже, претвара их у химне људској постојаности.

Боб Дилан је најпознатији Селвиџов фан. Албум „I Should Be Blue” показује зашто је тако. Нико не чује и не изводи ову музику као овај јужњачки џентлмен старог кова.