Армија тинејџера окупила се на штанду издавачке куће ЛОМ очекујући да им „Партибрејкерси“ потпишу своју тек објављену монографију „Срце куца ту је“. Зоран Костић Цане и Небојша Антонијевић Антон, који својим бескомпромисним ставовима скоро три деценије „васпитавају“ генерације, ћаскали су са својим фановима док је у позадини одзвањао њихов хит „Крени, крени према мени“...

Монографију која садржи све песме ове групе, неколико интервјуа и преко две стотине фотографија, приредили су Цане, Александра Милосављевић и Флавио Ригонат. Иако су неки од нас можда очекивали да ће наслов књиге гласити „Бити исти, бити посебан...”, њихова песма „Срце куца ту је“ однела је превагу:

– Срце куца ту је. Значи, нисмо умрли, још смо ту. Живи кроз епохе, из једног миленијума у други... Музика као еликсир, виталит... Бавити се музиком значи остати жив... – каже Цане, фронтмен групе, за наш лист и додаје да су кроз све друштвене мене „Брејкерси” опстајали искључиво захваљујући доброј и квалитетној песми.

Одговарајући на питање да ли рокенрол још увек има снагу и поклонике као осамдесетих година, он потврђује да има, и наглашава да рок још није умро, али да је у кризи.

– Сви су у кризи, па што не би био и рок? – каже певач и пита „да ми нисмо урадили ову монографију, ко би, ко још слуша Брејкерсе...”.

После „стажа“ од 28 година, шта каже себи када погледа уназад:– Имали смо се рашта и родити!

А чему тежи:

– Што се тиче групе, да живимо још дуги низ година, а приватно, да умрем у кругу породице – одговара Костић у свом стилу, наглашавајући да тридесетогодишњицу групе, која је за две године, планирају да обележе с друговима који воле то што они раде. Додаје да му је драго што су млади, рођени деведесетих, њихови садашњи фанови, и нада се да ће „они имати лакши живот него што смо га имали ми“...

И сви ти клинци који су прекјуче купили њихову књигу схватили су да бунт рокенрола није бунт без разлога, већ непрестана и упорна борба против просечности живота. Како рокери наводе у својој књизи, време се не сме трошити без циља, већ на тражење одговора, који ће нам, када дође неко право време, и када нас буду питали шта смо радили, послужити да знамо да кажемо у шта смо уложили свој живот.

– Ми свирамо рокенрол у некој сељачкој земљи где ти се чини да то ником не треба, као да опанчарима продајеш ималин. Али човек не може да прави компромис са својом љубављу... – навели су музичари у монографији.

Говорећи о овој врсти доследности, гитариста Небојша Антонијевић Антон нам каже да њихова група може да изнедри још много шта захваљујући упорности и љубави према музици.

– Рокенрол је пре свега животни став, да се не прихвати све што нам се нуди „здраво за готово“. Никад нисмо имали утисак да радимо узалудан посао, али смо често остајали без енергије, и налазили се на сопственом дну. Али и то је добро. Са те тачке могу добро да се сагледају ствари. Треба дати све од себе а остало долази само, као последица.

С обзиром на то да смо разговарали на Сајму књига, чији је овогодишњи слоган „Памет у главу“, питамо их када су ово последњи пут себи рекли:

– Свакодневно, кад се пробудим, „прелиставам“ поступке у својој глави – каже Антон.

– Увек када се сетим да имам главу! – каже Цане.

М. Сретеновић