Тешко време за рокере

Када се на раскошној бини окупаној светлошћу рефлектора, препуној инструмената, појачала, микрофона... појави звезда вечери, мало коме у публици не застаје дах и код мало кога се не рађа мисао: „Шта бих дао да сам ја тамо горе”?

Те слике и такве мисли многе терају да се отисну у музичке воде, и то је, углавном, добар подстицај. Ипак, оно што се „на терену” најчешће дешава, умногоме је другачије. Бесконачна, досадна путовања, ноћења у ко зна каквим бестрагијама, храна послужена на брзину, преки погледи локалних мангупа, усамљеност… то је оно кроз шта пролази већина „обичних” музичара, поготово заљубљеника у рокенрол.

О тој „тамној страни” музичарског битисања своје мишљење дао је амерички кантаутор Боб Сигер кроз песму „Окрећем страницу” (Turn The Page), снимљену 1972.

„То је песма о животу на путу и проблемима са којима се суочавају музичари док су на турнеји”, изјавио је једном приликом аутор. „Она показује другу страну музичарске славе, ону коју публика не види – усамљеност и тешке тренутке.” У овој песми препознали су се многи из бранше о чему сведочи податак да је „Окрећем страницу” снимљена у безброј верзија, а на светске листе најслушанијих доспела је и у извођењу америчког бенда „Металика”, који је пре неки дан одржао концерт у Београду. И сви који су је снимали доживљавали су је веома лично – аутобиографски.

Песма је, према причи момака из Сигеровог бенда, настала на помало неуобичајен начин. Све се десило током турнеје по америчком западу. Уморни од пута, одлучили су да сврате у један ресторан поред друма. Било је то хипи време и сви у бенду су носили дуге косе. Али, испоставило се да је локал у који су банули препун камионџија који као да су једва чекали момке „мушко-женског” изгледа. Са свих страна могли су да се чују коментари: „Јесу ли ово момци или цуре?” Ситуација је била до те мере напета да је најпаметније било повући се што пре, и без губитака. Сутрадан је Сигер дошао са новом песмом. Била је то „Окрећем страницу”.

Текст песме без много патоса осликава ону Америку која је изгубљена негде у дубини своје територије, где су дођоши ретка, често и непожељна појава, а једини догађаји током дугих вечери јесу испијања пива са комшијама у локалној кафани, неретко и јединој у кругу од десетина километара. У таквим, изгубљеним, местима момци на сваког ко је дошао са стране гледају као на конкурента код домаћих цура. То су те „упрте очи”, које као да унапред најављују буру и гарантују добру тучу. Још ако се придошлица од локалаца разликује по облачењу, фризури или понашању…

Џими Пејџ, гитариста чувених британских рок група „Јардбердс” и „Лед цепелин”, лично је окусио муке свирачког битисања у Америци: „У појединим деловима земље музичари са дугом косом били су права мета за локалне насилнике. Ипак, треба имати на уму да су седамдесете године биле другачије и по томе што тада нисмо били мегазвезде, неко кога препознају на сваком кораку, и коме се диве. Били смо само другачији од месних момака, а то је већ било довољно за сукоб.”

------------------------------------------------

Окрећем страницу

На дугом и опустелом друму

Источно од Омахе

Можеш да слушаш звук мотора

Како мумла само једну ноту

Можеш да размишљаш о жени

Или девојци од претходне ноћи

Али твоје мисли ће ускоро бити обузете другим

Као што обично бива

Када возиш шеснаест сати

Нема много тога да се ради

А више ти и није до вожње

Само желиш да си на одредишту

И ето ме,

Поново на путу

Ту сам

На сцени

И даље

Глумим звезду

И даље

Окрећем страницу

Улазиш у ресторан

Забачен поред пута

И осећаш очи упрте у тебе

Док отресаш хладноћу

Претвараш се да не мариш

А хоћеш да експлодираш

Некада их чујеш како говоре

Други пут и не

Стално иста стара фраза:

„Да ли је ово мушкарац или жена“

И увек си бројчано надјачан

Не смеш да се супротставиш

Тамо под рефлекторима

Тамо си милионе миља далеко

Сваки делић енергије

Покушаваш да даш

Док зној облива твоје тело

Као и музика коју свираш

Касније у ноћи

Док будан лежиш у кревету

Са ехом појачала

Који ти звони у глави

Пушиш последњу цигарету тог дана

Подсећајући се шта је рекла...

И ето ме,

Поново на путу…