Један од најзначајнијих џез гитариста и композитора данашњице Мајк Стерн отвориће сутра увече Панчевачки џез фестивал, током ког ће свирати Лин Аријел, „Трипл ејс” и Владимир Костадиновић Њујорк квартет. Иако каријера Мајка Стерна траје већ три деценије, славног џезера и кантаутора наша публика слушаће сутра у дворани Културног центра Панчева, први пут. Зато музичар, рођен у Бостону, у разговору за наш лист каже да једва чека да се појави пред овдашњим обожаваоцима:

– Увек када долазите негде први пут велико је узбуђење, али овај пут је посебно, јер се дружим са много људи из Србије. Изводићу песме са мог последњег албума „Big Neighborhood”, али и са ранијих плоча. Спремам и нови албум, па можда са бендом изведем и нешто ново.

Свирали сте клавир као клинац, а слушали сте Хендрикса и „Крим”. Откуд онда у џезу?

Пошто је моја мајка свирала клавир, желела је да постанем пијаниста. Међутим био сам тврдоглав и већ са 12 година пробао сам гитару. Већ после првог часа „навукао” сам се на гитару. Наравно, томе су допринели и сјајни рок и блуз гитаристи. Тек онда је дошао џез, случајно. Данас себе сматрам најпре џез музичарем, с тим што волим све врсте музике.

Да ли Вам је школовање на Берклију помогло у каријери?

Дефинитивно. Отишао сам на Беркли, јер сам знао да желим да се бавим музиком, посебно џезом. Већ дружење са гомилом младих људи, и прилика да учите од сјајних професора довољно говоре каква је то била корист. Али, заиста научите да свирате радећи.

Учили сте и уз „Blood, Sweat & Tears”…

Реч је о феноменалним музичарима, који су ми „испрашили тур” у најпозитивнијем смислу. Био сам најмлађи, и желео сам да упијем од њих што је могуће више и заиста су ме инспирисали. Одмах после тога свирао сам са сјајним Билијем Кобамом, а тада ме је чуо и Мајлс Дејвис и позвао ме је да свирам са њим. Имао сам стварно срећу да се сретнем са свим тим великим именима, али и да ми се нису указале такве прилике, опет бих свирао. Нашао бих неки начин.

Мишљења сте да се уметницима у Европи пружају веће могућност од колега преко Атлантика, иако је прва асоцијација на џез Америка?

Многи велики европски уметници су можда умрли без великог новца, али су имали подршку чак и државе. У Америци је велики проблем то што су уметници углавном препуштени себи. Али, опет није новац главна ствар, већ љубав према уметности. Слушао сам приче још од Мајлса и људи који су свирали са њим да се некада дешавало да их одбију у џез клубовима, или да их не плате, али они би увек пронашли начин да музицирају. Толико су волели посао да су увек имали излаз. Данас, то није случај.

„Живот је попут џеза…и најбоље је импровизовати”, стоји на Вашем сајту. Да ли се држите тога?

Да, и убеђен сам да је то тачно. Мислим да сви људи на овом свету већином импровизују и да је живот обичних смртника умногоме налик џезу!

Много је награда иза Вас, али и поред шест номинација за Греми, то признање Вас заобилази?

Не знам зашто се то дешава. Уосталом, никада и нисам мислио да ћу освојити било шта. Најважније ми је да људи који ме слушају изађу са концерта задовољни. Највише волим када им „набацим” осмех на лица. Музику много волим и она у мени буди невероватну страст. Зато могућност да музиком могу да се бавим сваки дан схватам као прави благослов. И данас, чини ми се, више ценим то што и даље могу да свирам и стварам.

----------------------------------------------

Млади треба да свирају из срца

Од џез великана са којима је дуго свирао, научио је најважнију ствар – да свира из срца:

– Научили су ме и да се препустим музици. Јер, музика је језик срца и то је прва ствар коју морате да знате. То је нешто што покушавам да научим младе музичаре. Да свирају из срца, музику учине експресивном и укључе емоције.