Фотографија је откриће у уметности 19. века. Обележила је једно ново, модерно доба. Фотографија је у потпуности демократизовала портрет, па је овај постао доступан свим друштвеним слојевима. Поседовање сопствене репрезентативне представе, режиране у фотографском атељеу, уз помоћ бројних реквизита, није више било ограничено класним или економским нормама. Фотографија је омогућила појединцу да путем поседовања и оглашавања личне слике докаже своје постојање и обезбеди сопствени траг, да потврди идентитет, индивидуални и породични.

Појава и масовна продукција фотографија у нашој средини везују се за повратак династије Обреновић у Србију године 1869, а Анастас Јовановић (1817–1899), први српски фотограф, био је и дворски фотограф Обреновића. У то време су се у Енглеској фотографије чланова владарске породице објављивале као комплети у албумима где се породица краљице Викторије представљала као узор новог породичног окружења.

Најстарији познати албум израђен је у Паризу. Имао је облик књиге, али су се странице са портретима расклапале а не листале. Први тип албума који се индустријски производио имао је 12 листова и повез од коже који се затварао једноставном металном копчом.

Албум за фотографије 19. века формиран од породичних портрета представљао је једну врсту галерије предака, био је главни стожер породичних успомена, сведочанство њене историје и континуитета, јер „сећање на сопствено порекло стоји у темељу сваког идентитета”. Чување породичног сећања повезује различите генерације заједничким памћењем и тако обликује колективни, породични идентитет. Као породична драгоценост, албум 19. века био је декорисан, опремљен раскошним повезом и обрубљен металом са декоративном копчом. На тај начин био је третиран као вредни експонат „породичног музеја”, заједно са осталим кућним драгоценостима као што су намештај, сребро, кристал, порцелан, клавир... и стајао је у салону куће на видном месту, увек спреман за прелиставање. Као визуелна генеалогија, албум је градио визуелни наратив, роман у сликама, са циљем да уобличи слику породице намењену јавности. На сликама, најчешће, у првом плану био је отац породице, затим мајка са децом. Дечји портрети су веома лепи, сликани групно да се нагласи блискост и међусобна љубав... Бројне су биле и свадбене сцене, венчани парови... У породичном албуму нашли су место и портрети актуелних владара, виђенијих политичара, уметника, сликара, песника, чиме се истицала патриотска припадност породице и њене уметничке склоности.

Као и у све друге области живота, 20. век је унео динамику у породичне фотографије, које више нису приказивале статичне моделе већ један нови живот у покрету. Ту су слике које бележе динамику свакодневице, спољашњи свет, даме у бањским шетњама, породице на излетима, на планинарењима или на плажи. Фотографија је модерном човеку омогућила да исприча сопствену микроисторију, са путовања, са заједничких сусрета, друштвених окупљања, и свих других најразличитијих животних ситуација вредних бележења и памћења.

Албуми ће се током века трансформисати од луксузних и декоративних предмета примењене уметности у масовне, практичне предмете намењене одлагању фотографија са примарно функционалном улогом.

Радмила Милосављевић

marijana@ambijent.net