Марко Јелић се први пут заинтересовао за Индонезију када је као средњошколац добио задатак да напише есеј о овој земљи. Због података до којих је тада дошао, као и помоћи и љубазности особља индонежанске амбасаде у Београду, толико је заволео Јаву, Суматру, Борнео и остала острва, да се одмах учланио у Друштво српско-индонежанског пријатељства „Нусантара” и данас му посвећује највећи део свог слободног времена.

У Београду постоји неколико друштава пријатељства која окупљају љубитеље далеких земаља до којих се тешко стиже из Србије. Највећи број чланова није посетио Индонезију, Иран или Кубу, али су им се примакли за један корак када су се учланили у друштва пријатељства.

– Друштво је најбољи начин за упознавање Индонезије пошто је земља далека, а авионска карта скупа – истиче Марко Јелић, генерални секретар „Нусантаре”.

Окупљени у друштву приближавају Србији далеки азијски архипелаг изложбама, концертима и предавањима, а посебно  су поносни на то што у Лозници 50 школараца пева на индонежанском језику у хору који је покренуо њихов члан.

Професор Раде Божовић, оријенталиста и стручњак за Иран, основао је Друштво српско-иранског пријатељства да би грађане Србије упознао „са великом цивилизацијом и снажном привредом”.

– Путујемо по Србији, организујемо песничке вечери и изложбе рукотворина – истиче Божовић.

Њихових 350 чланова желе да открију тајне културе старе око 5000 година. Углавном нису отишли толико далеко на Исток, али некима од њих се и остварила жеља да виде Техеран.

– Успели смо да као друштво организујемо пут на сајам аутомобила у Техерану.

Да што више својих чланова пошаље у свет жели свако друштво, мада им је тешко да пронађу спонзоре. Зорица Добријевић-Дабић машта о томе да познанике из Друштва српско-кубанског пријатељства испрати на лет за Хавану, на коме се и сама двапут нашла.

– Зато смо и организовали ликовни конкурс за школарце и троје најбољих наградили путовањем на Кубу – каже Зорица Добријевић-Дабић.

Међу 810 чланова имају и Кубанце који живе у Београду, али највише је студената шпанског и полазника курсева латино плесова.

Секретарка Друштва српско-кубанског пријатељства се заљубила у карипску земљу после првог одласка у Хавану 2006. Од тада у својој средини шири културу и вредности Кубе – „веселост, ведрину и заједништво”.

– На Београдском сајму књига сам чак срела и ћерку Че Геваре, Алеиду Гевару Марћ. Касније сам код ње на Кубу одвела победнике нашег ликовног конкурса.

Љубав према једној страној земљи не искључује симпатије према другој, па београдска друштва пријатељства тесно сарађују. Зорица Добријевић-Дабић, на пример, са подједнаким задовољством говори и о путовању у Иран, где се чак пробила и до председника Махмуда Ахмадинежада, са којим се упознала и фотографисала.

Ј. Стевановић

-----------------------------------------------------------

Балкан као архипелаг

Нусантара би се приближно могло превести као архипелаг или скуп острва или скуп различитости, кажу у Друштву српско-индонежанског пријатељства. Ово име су изабрали због сличности са Балканом на коме се срећу различите културе.

-----------------------------------------------------------

Батику осваја домаће галерије

Заинтересовани за индонежански батику стил сликања на папиру или свили редовно се јављају друштву за информације. Чланови су и сликарке Драгана Димитријевић, Тања Ђокић и Тамара Шенекар које су захваљујући стипендијама индонежанске владе провеле неко време у Индонезији и касније у домаћим галеријама излагале платна инспирисана тамошњим начином живота и сликања.