Јоко седи обнажена до струка на кревету у ћошку собе. У једној руци држи љиљан и осмехује се. Можда би ово и био уобичајен призор који оком фотоапарата свакодневно бележи Маки Мијашита (35) да није једног необичног детаља – пажљивијим гледањем може се видети да је девојци ампутирана десна дојка. Иако у боји коже, завој је довољно уочљив да изазива помешана осећања.

Ово је само једна од фотографија објављених у новој књизи која се појавила у Јапану под називом „Шта је чека после”. Реч је о исповести 38-годишње мајке, која је преживела операцију рака дојке.

Фотограф Маки Мијашита, који је публиковао ово несвакидашње издање у октобру 2009, провео је две године дружећи се са Јоко и бележио њена психолошка стања, која су пратила постоперативни ток: од суза и очаја до емоционалне стабилизације и коначног прихватања сопственог новог тела.

– Јоко ме је прво ангажовала за само једно снимање. Оно је требало трајно да овековечи њено природно стање тела – казао је Мијашита за АФП и додао да се тада родила идеја да документује њено целокупно искуство.

Тада је и питао Јоко да ли може да бележи фотоапаратом њен живот, како се понаша, осећа, шта ради… Прихватила је. Тако је зачет пројекат који ће у наредне две године фотографски приказати хронологију рађања нове личности, снажније и јаче него што је била она пре. Како је рекао Мијашита, реч је о пројекту који има креативан али и терапеутски ефекат.

– Године очаја биле су за мене попут олује, која ме је гутала. Не могу тачно да се сетим шта сам у том моменту размишљала или осећала, али чим сам пристала да ме фотографише у различитим стањима и расположењима, значи да сам то снажно желела. Сада сам сигурна да актови имају терапијски утицај на жене – описује Јоко, која није желела да открије своје презиме.

Овај независни фотограф прича да се још веома јасно сећа дирљивог тренутка одмах после операције, када је Јоко открила не само тело, већ и душу. Тада је настала црно-бела фотографија на којој је Јоко лежала у кади и гушила се у сузама.

– Опипавала је хируршки реконструисану десну дојку и брадавицу. Усред снимања, Јоко ми је упутила необичан захтев. Желела је да опипа моје груди. Скинуо сам се. Додирнула их је и кроз сузе рекла да су лепе. Казала је да јој недостаје топлина њених дојки, да своје тело осећа као страно и да би га раскидала. Зајецала је и убрзо после изгубила свест – сећа се Мијашита.

Поред свеприсутних фотографија обнажених жена, које се у Јапану заводљиво осмехују са билборда, насловних страница мушке и женске штампе, јавност и даље од жена очекује традиционалан став по питању голотиње. Тако је 2006. године, када је амерички магазин „Харперс базар” желео да рекламира насловну страницу на којој је Бритни Спирс голишава трудница, менаџмент токијског метроа захтевао да се фотографија покрије од струка надоле. Међутим, нови тренд фотографисања мајки у трудноћи чини се да је све више узео маха.

Студио специјализован за фотографисање актова трудница усијао се од позива. Број оних које желе да овековече јединствене тренутке ишчекујући принову рапидно је порастао. Некада једна или две жене, које су биле храбре да голишаве стану пред лице објектива, сада су добиле појачање. У последњих неколико месеци, према евиденцији студија, број клијенткиња попео се на 70 месечно.

– Уживала сам гледајући како мој стомак из дана у дан постаје све већи – изјавила је 31-годишња трудница, која се одважила да позира нага. Како је нагласила, голо женско тело одувек је било изложено знатижељним погледима. Вредносни стандарди величају младост, лепоту, облине… али не и голо тело труднице.

– Рекла сам себи да је моје тело лепо без обзира на то што одудара од општеприхваћених стандарда лепоте. Због тога сам желеле да ме нагу фотографише неко ко ће ме гледати очима другачијим од мушких – очима фотографа. То сам и урадила и веома сам задовољна – каже она.

Натсуко Такада, која се налази на челу студија „Навел”, каже да је новонастали тренд на својеврстан начин иницирала популарна јапанска певачица Хитоми, која је прошле године објавила књигу у којој су и фотографије на којима позира нага у трудноћи.

З. Карановић