Инфантилни очеви

Сваки човек, без обзира на своје године, има у себи „унутрашње дете”, своје дечје Ја. Оно је позитиван део личности јер је управо контакт са дететом у себи извор енергије, духовитости и забаве. Важна је пропорција: проблем је када неко потпуно искључи ово дете у себи и постане преозбиљан. Каже се да људи остаре онда када забораве да су и деца и престану да се играју. Није добро ни када је особа сувише често у свом дечјем Ја. Тада је други доживљавају као незрелу, неозбиљну, детињасту, односно инфантилну.

Када је привлачност у питању, оне мушкарце који имају веома изражено дечје Ја жене често доживљавају као духовитије, спонтаније, виталније, енергичније, а тим и као сексепилније и привлачније. Када су уживање, игра и забава оно што повезује пар – „забављање” затосе тако и зове – овакви мушкарци заиста више одговарају. Али, колико су они погодни за озбиљу везу? Зар вишегодишње забављање не би требало да прерасте у озбиљну везу?

Један од начина да се дефинише озбиљна веза јесте спремност да се роди заједничко дете. Често је жена та која осећа да је спремна за улогу мајке као следећу фазу личног развоја. Жена може очекивати да се партнер са којим се забавља паралелно емоционално развија и да ће он, ако је заиста воли, бити спреман за заједничко дете. Инфантилни мушкарац је зауставио свој развој и није спреман за улогу оца. То није повезано са љубављу према жени, већ са тим што није спреман на одрицање које захтева та улога. Особа је спремна за улогу родитеља онда када је спремна да на неколико година, привремено пригуши своје дечје Ја и да потребама новорођеног детета да предност над својим. Без тога настаје ситуација да је „дете добило дете”. А деца нису добри родитељи.

Инфантилни отац рођење властитог детета доживљава двојако: као родитељ који је добио сина или кћерку, и као старији брат који је добио млађег брата или сестру. Због тога он рођење детета може доживети као губитак љубави жене (која је сада посвећена мајка) и постати незадовољан односом. Може према властитом детету показивати љубомору. У таквим околностима жена може увидети да је рођењем једног детета добила двоје „деце” о чијим психолошким потребама мора да брине. Настаје криза у вези која се може разрешити тиме да мушкарац коначно прихвати улогу оца, али и тиме да он закључи да није спреман за ту улогу, да га веза „гуши”. Он може своје потребе све више задовољавати изван куће и везе, све до раскида или развода.

Квалитетно забављање не води аутоматски у добру озбиљну везу. Зато је потребно сагледати да ли је изабрани мушкарац способан да довољно брине о онима које воли и који су му блиски.