Ulice Kraljeva dobile su jednu novu boju – boju iz snova Miroslava Lazovića, slikara koji je sa svojim studentima, muralima ulepšao brojne fasade tog grada. Autor bezmalo sto izvedenih radova najrazličitijih vidova slikarskog izražavanja u muralu, mozaiku, freski i vitražu istražuje i koristi sve novine kad je reč o zidnom slikarstvu. I ne samo za njega. Umetnik koji će početkom aprila krenuti put Esena, ovogodišnjeg kulturnog centra Evrope, u kojem će fasade u jednoj ulici oslikati muralima, na samom početku razgovora za naš list želi da „sve stavi na svoje mesto”:

– Kada kažete da se bavite zidnim slikarstvom, svi misle da mi slikamo samo freske. A, zapravo, nismo ih slikali. U vreme studija i nakon toga, išli smo na ekskurzije da bismo istraživali kompoziciona rešenja zidnog slikarstva. Zapravo, u to vreme se i nismo mnogo bavili Vizantijom. Ja sam prosto igrom slučaja „ušao” u tu priču.

Profesor na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu kaže da je nakon srednje škole upisao studije ruskog jezika. Posle je krenuo drugim putem.

– Završio sam primenjenu akademiju jer sam mislio da je teža i izazovnija od likovne. Mi studente učimo da se bave monumentalnim slikarstvom kakvo je slikarstvo jednog Pikasa, Šagala. Što više uveličavate slike ovih umetnika, one su snažnije, jače – kaže Lazović.

Dobitnik Ordena Svetog Save za doprinos u zidnom slikarstvu ili, kako kaže, „nazovicrkvenom slikarstvu” priča kako je došlo do saradnje sa Nemcima.

– Igrom slučaja, radio sam vitraže za jednu kapelu za našu crkvu Svetog Save u Diseldorfu, tačnije 22 prozora u vitražu. Crkva nije bila cela oslikana, samo donji red i oltar. I prepoznao sam rad Dragomira Jašovića koji je verovatno jedan od naših najboljih freskopisaca. Ubedio sam crkvene starešine da Jašović ostane i da nastavim njegov rad. Oni su tamo napravili i crkveni dom, sa ogromnom belom salom, koju smo oslikali moji studenti i ja. Uradili smo lozu Nemanjića na jednom ogromnom zidu.

Zadovoljne obavljenim poslom, crkvene starešine su pozvale Lazovića da oslika i očisti postojeće freske od gareži, ali i da oslika preostale zidove – oko 700 metara kvadratnih. Sa dva asistenta rad je trajao dve godine. Usput je uradio i dva mozaika za portal.

– Tada se rodilo i jedno prijateljstvo. Duško Perić, naš uspešan čovek u Nemačkoj koji se bavi građevinarstvom, bio je u kontaktu sa Bodom Hombahom, direktorom medijske grupacije VAC. Videvši kod Boda mozaik koji su mu radili neki Tunišani, predložio mu je da ja uradim mozaik za bazen u dvorištu njegove kuće – priča Lazović.

Spremio je skice u Beogradu i sa Biljanom Velinović krenuo da odradi taj posao.

– Za deset dana uradili smo 15 kvadratnih metara mozaika.

Bodo je bio oduševljen. Rekao sam mu tada da se bavim muralima i on je odlučio da me promoviše u tom pravcu. Nemac kao Nemac, hteo je još jednom da me proveri i dao mi je da oslikam jedan zid u dvorištu njegove kuće. I to mu se svidelo, kao i slikarstvo u crkvi u Diseldorfu. Počeo je još intenzivnije da me protežira.

Tako Miroslav početkom aprila kreće u Esen, gde će svojim muralima oplemeniti celu jednu tamošnju ulicu. Već sprema dve teme. Radi skice rudarskog Esena i Esena koji je sada u znaku ekologije.

Na pitanje da li planira da i dalje oslikava naše crkve i ima li tu posla za njega, kratko kaže:

– Posla ima. Ali, polako odustajem od toga. Često crkveni ljudi nemaju pravi uvid u kvalitet jer, ipak, nisu ni školovani za to.

Naravno, ne odustaje ni od slikanja na platnu.

– Uljano slikarstvo sam uvek radio paralelno sa zidnim, ali nisam davao sve od sebe. Sad sam prešao na aktove koji nisu mnogo vidljivi. Bežim od erotike. Erotika mora da bude u funkciji kompozicije.