Улице Краљева добиле су једну нову боју – боју из снова Мирослава Лазовића, сликара који је са својим студентима, муралима улепшао бројне фасаде тог града. Аутор безмало сто изведених радова најразличитијих видова сликарског изражавања у муралу, мозаику, фрески и витражу истражује и користи све новине кад је реч о зидном сликарству. И не само за њега. Уметник који ће почетком априла кренути пут Есена, овогодишњег културног центра Европе, у којем ће фасаде у једној улици осликати муралима, на самом почетку разговора за наш лист жели да „све стави на своје место”:

– Када кажете да се бавите зидним сликарством, сви мисле да ми сликамо само фреске. А, заправо, нисмо их сликали. У време студија и након тога, ишли смо на екскурзије да бисмо истраживали композициона решења зидног сликарства. Заправо, у то време се и нисмо много бавили Византијом. Ја сам просто игром случаја „ушао” у ту причу.

Професор на Академији примењених уметности у Београду каже да је након средње школе уписао студије руског језика. После је кренуо другим путем.

– Завршио сам примењену академију јер сам мислио да је тежа и изазовнија од ликовне. Ми студенте учимо да се баве монументалним сликарством какво је сликарство једног Пикаса, Шагала. Што више увеличавате слике ових уметника, оне су снажније, јаче – каже Лазовић.

Добитник Ордена Светог Саве за допринос у зидном сликарству или, како каже, „назовицрквеном сликарству” прича како је дошло до сарадње са Немцима.

– Игром случаја, радио сам витраже за једну капелу за нашу цркву Светог Саве у Диселдорфу, тачније 22 прозора у витражу. Црква није била цела осликана, само доњи ред и олтар. И препознао сам рад Драгомира Јашовића који је вероватно један од наших најбољих фрескописаца. Убедио сам црквене старешине да Јашовић остане и да наставим његов рад. Они су тамо направили и црквени дом, са огромном белом салом, коју смо осликали моји студенти и ја. Урадили смо лозу Немањића на једном огромном зиду.

Задовољне обављеним послом, црквене старешине су позвале Лазовића да ослика и очисти постојеће фреске од гарежи, али и да ослика преостале зидове – око 700 метара квадратних. Са два асистента рад је трајао две године. Успут је урадио и два мозаика за портал.

– Тада се родило и једно пријатељство. Душко Перић, наш успешан човек у Немачкој који се бави грађевинарством, био је у контакту са Бодом Хомбахом, директором медијске групације ВАЦ. Видевши код Бода мозаик који су му радили неки Тунишани, предложио му је да ја урадим мозаик за базен у дворишту његове куће – прича Лазовић.

Спремио је скице у Београду и са Биљаном Велиновић кренуо да одради тај посао.

– За десет дана урадили смо 15 квадратних метара мозаика.

Бодо је био одушевљен. Рекао сам му тада да се бавим муралима и он је одлучио да ме промовише у том правцу. Немац као Немац, хтео је још једном да ме провери и дао ми је да осликам један зид у дворишту његове куће. И то му се свидело, као и сликарство у цркви у Диселдорфу. Почео је још интензивније да ме протежира.

Тако Мирослав почетком априла креће у Есен, где ће својим муралима оплеменити целу једну тамошњу улицу. Већ спрема две теме. Ради скице рударског Есена и Есена који је сада у знаку екологије.

На питање да ли планира да и даље осликава наше цркве и има ли ту посла за њега, кратко каже:

– Посла има. Али, полако одустајем од тога. Често црквени људи немају прави увид у квалитет јер, ипак, нису ни школовани за то.

Наравно, не одустаје ни од сликања на платну.

– Уљано сликарство сам увек радио паралелно са зидним, али нисам давао све од себе. Сад сам прешао на актове који нису много видљиви. Бежим од еротике. Еротика мора да буде у функцији композиције.