Шта кажете на то да се уместо путем година, датума, праваца и свега осталог што просечног читаоца и туристу одмах натера да затвори књигу или потражи први тржни центар, о културним и историјским споменицима Србије пише и говори путем упечатљивих детаља? Зашто текстови о Лепенском виру или туре на овом налазишту не би почеле констатацијом да је овај локалитет „најстарија метропола у Европи”?

Ова питања годинама окупирају историчарку уметности, књижевницу и директорку Артис центра Тамару Огњевић која новом књигом „Благо Србије”, у издању Младинске књиге Београд, покушава да промени слику о историји и култури као о херметичким дисциплинама.

– Наш народ није крив што слабо познајe сопствено наслеђе и што је за њега све мање заинтересован. Могло би се рећи да зато највећу „кривицу“ сносимо пре свега ми који се наслеђем бавимо, јер најчешће пишемо превише стручне и, за ширу јавност, незанимљиве текстове и књиге – примећује наша саговорница.

 „Благо Србије” зато представља покушај да уз помоћ око сто прича и хиљаду фотографија популаризује историју и културу од праисторије до педесетих година прошлог века – налазишта, цркве, манастире, палате, дворце, летњиковце, споменике, задужбине...

– Историја српског тла је узбудљиво штиво у коме има обрта као у добрим детективским романима, а да при том нису у питању буне и ратови. Да бисте споменике културе или поједине уметничке творевине учинили интригантним, треба да знате како су настајали и за когу су прављени.

Наша саговорница у овом издању пише о личностима које су наручивале слике, градиле цркве и живеле у дворцима. Желела је да одговори на питање – ко су били ти људи?

–Свима је познато да је капетан Миша Анастасијевић поклонио данашњу зграду ректората Београдског Универзитета отаџбини, али врло мали број људи зна да је то здање првенствено грађено да буде палата за Мишину ћерку Сарку и њеног мужа, принца Ђорђе Карађорђевића. Дунавски капетан је био амбициозан, сматрао је да треба да има и круну Србије, међутим та замисао се изјаловила.

Међу корицама књиге решиће се и мистерија да ли су дворске даме Ирине Кантакузине у Смедеревупробале „рожаду“, венецијански карамел крем који су дубровачки трговци доносили у Србију.

 „Благо Србије”, обогаћено речником мање познатих термина, је, верује ауторка, културна мапа и могући уџбеник за туристичке водиче. Дубоко је убеђена у туристички потенцијал Србије који је неискоришћен, што се посебно види на примеру дворова у Војводини.

А, да ли су истините гласине да је каштел „Ечка“ уклети дворац?

– Чињеница је да су чак тројица  аристократа највишег ранга –принц Рудолф, престолонаследник Франц Фердинанд и краљ АлександарПрви Карађорђевић – боравила у овом двору и ловила у оближњој Царској бари, а да су живот окончали насилном смрћу. За сујеверне је довољно да закључе како је каштел уклет.  Занимљиво је да се нико не сети лепих догађаја у овом ловачком дворцу. Ту је рецимо на свечаном отварању свирао тада деветогодишњи музички геније Франц Лист.

Да ли је због свега овога Србија културна и историјска ризница? Тамара Огњевић верује да јесте.

– Када бисмо се потрудили да образујемо квалитетне менаџере у култури, и да им дамо одрешене руке, културна баштина би могла саму себе да издржава. Не би морала да буде на терету државе ни пет минута.

 Ј. Стевановић

-----------------------------------------------------------

Крај са медијалом

„Благо Србије“ се не бави само српским наслеђем. У оквиру књиге могу се наћи текстови о исламској и јеврејској уметности, као и о најважнијим делима насталим у крилу католичке заједнице.Хронолошки низпочиње Лепенским Виром, а завршава се текстом о Медиали, уметничком покрету насталом средином 20. века, који је по мишљењу Тамаре Огњевићважан јер представља стваралачку побуну против политичког тоталитаризма.

-----------------------------------------------------------

Свети Сава личио на оца

У тексту о Студеници Тамара Огњевић пише да је установљено да је лик са фреске велике жупанице Ане, мајке Светог Саве, веран њеном стварном лику.

– Савремена наука располаже методама да провери, али и реконструше одређене детаље на начин на који то раније није било могуће. Будући да су кости лица жупанице Ане сачуване, наши стручњаци су у целини реконструисали њен лик. Тако је са сигурношћу утврђено да портрет са фреске у студеничкој припрати заиста одговара стварном лику Анином. Истовремено то је посредним путем показатељ да су Свети Сава и његова браћа физички личила на оца.