Када на фасади неке зграде осване националистичка или било каква увредљива спрејем исписана порука, или када комуналне власти одлуче да исте те написе уклоне, најчешће се тек тада поведе прича о графитима. И баш тада, ни криви ни дужни, у истом кошу са вандалима који остављају такве поруке, заврше и они чији су цртежи део урбане уметности и израз њихове креативности. Од овог правила нису изузети ни цртачи графита у Србији. Не само да трагају за простором на којем би оставили траг, већ трпе и због изједначавања са онима који спреј користе једино да би пркосили забранама.

– Цртање графита у Србији у очима јавности не представља нешто што је признато и дозвољено – објашњава Екос (28), цртач из Ниша, због чега се крије иза псеудонима.

„Графиташи” углавном цртају у групама, па је Екос члан неколико домаћих и међународних екипа. Место за радове проналази сам, тако што тражи дозволу од власника, али и тада често наилази на неразумевање.

– И даље се графити у Србији не схватају озбиљно, што је последица наслеђа деведесетих година, када су исписиване националистичке поруке пуне мржње – каже Екос који је по образовању графички дизајнер.

Третманом графита није задовољан ни његов колега Лортек (30) из Београда, али додаје да ни у Европи не цветају руже свим цртачима.

– Има случајева да државе улажу милионе у кампању против графита, а постоје и супротни примери где се цртачима обезбеђују простор и материјал.

Лортек, за којег је псеудоним цртачево „друго ја”, почео је да црта пре 13 година, инспирисан књигом о почецима савремених графита у којој је уочио, како каже, сличност социјалних, економских, а делимично и политичких околности које су почетком седамдесетих владале у Њујорку и стања у Београду крајем деведесетих.

На питање у чему је драж цртања графита и зашто, на пример, уместо на великим зидовима, не црта на папиру, одговара да је одмалена задивљен спрејем, и да је уметност у процесу настајања, много више него у самом цртежу.

– Код рада на папиру реч је само о покрету зглоба шаке, а када се ради површина од пет или више квадратних метара, цело тело мора да буде у координацији – објашњава овај цртач.

Готово да нема краја у главном граду у којем није оставио неки траг, а његов печат и даље стоји код железничке станице Прокоп, у парку Мањеж, на неколико школских зграда и ограда.

– Кад почнемо, чудно нас гледају, кад завршимо, не могу да верују да је то рађено слободном руком. Људи не схватају да и сама боја која се нанесе на бетон представља неку заштиту за ту површину – закључује Лортек.

----------------------------------------------

Графити: 40 година уметности

Поводом годишњице објављивања првог чланка о графитима, у Монаку је отворена изложба „Уметност графита: 40 година пресионизма” у оквиру које је изложено више од 500 дела. Први чланак посвећен овој врсти урбане уметности објављен је 21. јула 1971. у „Њујорк тајмсу”. Популарни лист је скренуо пажњу на ову врсту урбане уметности посветивши чланак младићу који је исцртао графите по фасадама Њујорка потписујући их својим псеудонимом „Таки 183”.

----------------------------------------------

Почетак у Филаделфији, процват у Паризу

Ова врста уметности настала је шездесетих година прошлог века у Филаделфији, да би убрзо била пренета у Њујорк. Уметност исписивања фасада и других уличних грађевина доживљава процват седамдесетих година када у употребу улазе спрејеви разних боја. Експлозија исписивања графита почела је у Европи осамдесетих година, почев од Париза, па ширећи се по осталим престоницама и њиховим предграђима. „Пресионизам, који је овај назив добио због многобројних притисака како од полиције, тако и од јавног мњења и грађана, успео је да преживи захваљујући својој неоспорној уметничкој вредности”, заједнички је закључак цртача графита поводом четири деценије од почетка ове популарне врсте уметности.