Му­зи­ка пред­ста­вља је­дан од нај­зна­чај­ни­јих ви­до­ва мо­жда­не гим­на­сти­ке. Ова не­ма­те­ри­јал­на умет­ност до­при­но­си раз­во­ју про­стор­них, мо­то­рич­ких, вер­бал­них, ма­те­ма­тич­ких и ви­зу­ел­них спо­соб­но­сти код де­це, али и од­ра­слих љу­ди. Ова на­из­глед по­зна­та те­о­ри­ја до­дат­но је раз­ра­ђе­на на Ал­де­бур фе­сти­ва­лу му­зи­ке ко­ји се ових да­на одр­жа­ва у исто­и­ме­ном ен­гле­ском гра­ди­ћу.

За раз­ли­ку од кла­сич­ног уче­ња, му­зи­ка на не­по­сре­дан и ком­плек­сан на­чин по­ма­же мо­згу да раз­ви­је уро­ђе­не и по­бољ­ша сте­че­не ве­шти­не по­је­дин­ца. Иако се ког­ни­тив­на пси­хо­ло­ги­ја већ де­це­ни­ја­ма ба­ви фе­но­ме­ном ути­ца­ја му­зи­ке на чо­ве­ко­ве ве­шти­не, ум и ин­те­лект, и да­ље са си­гур­но­шћу ни­је утвр­ђе­но на ко­ји на­чин се то од­ви­ја. Гру­па ен­гле­ских на­уч­ни­ка са Фи­ли­пом Бо­лом на че­лу ових да­на у окви­ру ра­ди­о­ни­ца на Ал­де­бур фе­сти­ва­лу по­ку­ша­ва да од­го­во­ри на не­ка од пи­та­ња ко­ја се ти­чу овог фе­но­ме­на.

У ни­зу ис­тра­жи­ва­ња ис­пи­та­ни­ци су, из­ме­ђу оста­лог, бе­ле­жи­ли сво­је ре­ак­ци­је на раз­ли­чи­те му­зич­ке аран­жма­не (пр­вен­стве­но кла­сич­не му­зи­ке), упо­тре­бу рит­ма и хар­мо­ни­је, му­зич­ке струк­ту­ре и фор­ме. Та­ко­ђе, бе­ле­же­не су и њи­хо­ве спон­та­не емо­ци­о­нал­не ре­ак­ци­је, као и ко­ор­ди­на­ци­ја и ре­ак­ци­ја ру­ку, очи­ју и уши­ју. По­себ­на па­жња обра­ћа­ла се на њи­хо­ве ре­ак­ци­је на та­ко­зва­не му­зич­ке гре­шке, ме­то­ду ко­ју је успе­шно ис­тра­жи­вао Сер­геј Про­ко­фјев у пр­вој по­ло­ви­ни 20. ве­ка.

За раз­ли­ку од не­ких увре­же­них схва­та­ња да му­зи­ка раз­ви­ја са­мо по­сто­је­ће мен­тал­не спо­соб­но­сти код љу­ди, ова ис­тра­жи­ва­ња по­ка­за­ла су да она на чо­ве­ка ути­че као што то чи­ни пли­ва­ње у фи­зич­ком сми­слу. Да­кле, ак­ти­ви­ра­не су све гру­пе ми­ши­ћа, ри­зик од нус­по­ја­ва и не­же­ље­них ефе­ка­та го­то­во да и не по­сто­ји, а мо­гућ­ност по­вре­де је све­де­на на ми­ни­мум.

Људ­ски мо­зак је мо­жда и ве­ћа не­по­зна­ни­ца од бес­крај­ног уни­вер­зу­ма у ко­ме се на­ла­зи­мо, из­ја­вио је не­дав­но Бол, ко­ји је упра­во об­ја­вио књи­гу „Му­зич­ки ин­стинкт”, у ко­јој по­ку­ша­ва да при­бли­жи фе­но­мен ути­ца­ја му­зи­ке на људ­ски мо­зак. Бол је је­дан од уред­ни­ка бри­тан­ског ма­га­зи­на „При­ро­да”, јед­ног од нај­це­ње­ни­јих и нај­ста­ри­јих на­уч­них ча­со­пи­са те вр­сте у све­ту.

По­себ­но је за­ни­мљи­во да су ова ис­тра­жи­ва­ња (у по­је­ди­ним слу­ча­је­ви­ма ко­ри­шће­но је и сни­ма­ње мо­зга ис­пи­та­ни­ка ЦТ и МР ске­не­ри­ма) по­ка­за­ла ка­ко ап­со­лут­ни слух не мо­ра би­ти на­сле­ђен.  Ра­ни­је сту­ди­је, спро­ве­де­не то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка и по­чет­ком но­вог ми­ле­ни­ју­ма, већ су по­ка­за­ле да су по­је­ди­на де­ца ко­ја су му­зи­ком по­че­ла да се ба­ве ве­о­ма ра­но би­ла у мо­гућ­но­сти да „на­у­че” ап­со­лут­ни слух.

Не­ке од те­о­ри­ја ко­је су под­стак­ну­те или по­но­во ожи­вље­не на овом фе­сти­ва­лу су и да би се му­зи­ка, ма­кар по­сред­но, у бу­дућ­но­сти мо­гла ко­ри­сти­ти у ле­че­њу де­ге­не­ра­тив­них и ауто­и­му­них бо­ле­сти као што су Пар­кин­со­но­ва и Ал­цхај­ме­ро­ва бо­лест или мул­ти­пла скле­ро­за.

А. Чо­ла­ко­вић