Лепезе волим још од када сам у позоришту гледала „Лепезу леди Виндермир”, по роману Оскара Вајлда...

Оне су ме спасавале у разним приликама: једном приликом у Делфима у Грчкој, када сам са амбицијом да ми ништа не промакне, по највећој врућини хтела да се срушим. Ошамућеној, муж ми је на главу сасуо млаз воде из флаше – не марећи за моју фризуру и шминку, па сам тако, испод не баш поуздане крошње маслина (јер су гране биле проређене а хлад прожет немилосрдним сунцем), и уз помоћ једне повеће лепезе, успела да се повратим.

Други пут, у парку Гуељ у Барселони, десило се нешто слично, али у близини је било неколико дивних кафића у дебелом хладу, па је проблем био превазиђен. И тада је лепеза одиграла своју улогу.

Иако је лепеза као предмет, некако по природи ствари, везана за амбијент Шпаније (Севиља, Кармен, кастањете...), или за Далеки исток – Јапан и Кину, мене асоцијације воде на сасвим другу страну света.

То је музеј Ермитаж у Санкт Петербургу у Русији. Боравећи у том граду на минус 20 степени Целзијуса, уживала сам (између осталог) и у најсјајнијој колекцији лепеза – на свету.

Колекција, која се чува у музеју од времена Октобарске револуције 1917. године, дуги низ година била је недоступна јавности, а није чак ни каталогизирана.

Колекција је изузетно драгоцена јер прича причу о лепезама са царског двора почев од времена Петра Великог.

Управо је он, током својих бројних путовања по Европи и посете Француској и Версају, решио да искористи предности које пружа – лепеза.

После смрти Петра Великог, његова ћерка Елизабета Петровна, заљубљена у француски стил и гардеробу коју је набављала из Париза, обогатила је породичну колекцију новим и ретким примерцима. Она је чак отворила и радионице за израду лепеза.

Катарина Друга била је позната као велики љубитељ лепеза, па се на бројним примерцима може видети њен лик. На лепезама су и испричане приче о њеној великој слави, са приказима сцена од морских битака до њене личне апотеозе.

Захваљујући Александру Првом уведене су лепезе мањих димензија, а његова супруга Александра Фјодоровна набављала је такође лепезе из Париза.

Супруга Александра Трећег, данска принцеза Дагмар, увела је лепезе са декорацијом на којој је она приказана као сјајна мајка и љупка супруга, али и као владарка одана новој домовини и као политички ангажована особа.

Велике војвоткиње и царице користиле су лепезе да би се расхладиле током великих врућина, али и да би изгледале отмено приликом одласка у оперу или на бал.

Феноменална колекција на којој се може прочитати толико тога о једној великој царској династији!

------------------------------------------

За гала излазак

Независно од практичне употребе и значајне историјске колекције, лепеза се може похвалити веома дугом историјом. Кажу да је све почело са терањем мушица, да би се испоставило да такво махање може и да хлади.

Од великих лепеза са огромним нојевим перјем у рукама робова или слугу до малих, златних или позлаћених, које су се могле заденути за појас, лепезе су биле и остале омиљени женски предмет за разне намене. У Европу лепеза је дошла са Истока, крајем 15. и почетком 16. века, када су мајстори уметничког заната лепезе израђивали ручно, а уметници их осликавали митолошким и историјским мотивима, или, веома често, пасторалним и га­лантним сценама.

Најлепше лепезе сачуване су из 19. века, када су прављене од сандаловог дрвета, слоноваче, седефа, корњачевине, а прекриване свилом, најфинијом кожом, пергаментом, чипком, украшаване скупоценим перјем.

На располагању су биле и дању и ноћу, у позоришту, на концерту, на изложби... Гала излазак није се могао замислити без лепезе.

Радмила Милосављевић

marijana@ambijent.net