„Ово је за мене била најтежа година у досадашњем раду. Годину дана живим са полицијским обезбеђењем. У таквој ситуацији подршка ми пуно значи”, каже новинарка и уредница Б92 Бранкица Станковић која је јуче по избору ОЕБС-а проглашена за личност године.

Признање ОЕБС-а Бранкици Станковић, првом лицу емисије „Инсајдер”, долази због серијала који су се после емитовања препричавали као најгледанији ријалити шоу, али који су ауторки донели претње смрћу са Фејсбука, као и претње навијачких група са стадиона и коначно 24-часовно полицијско обезбеђење.

–Награда ОЕБС-а  јесте велико признање јерје једна таква међународна организација препознала да се моја емисија бавила темама које су од изузетног значаја за јавност Србије.

Колико Вам значи њихова подршка?

То је потврда и признање да вреди бити доследан и борити се за принципе и вредности демократског друштва. Нема места компромису када је у питању раскринкавање тешког криминала који је разорио наше друштво и постао норма понашања, пре свега у економији и спорту.

Како изгледа Ваш живот под полицијском заштитом? Како идете на посао, истражујете, одлазите у кафић са пријатељима?

Имам слободу само у свом стану.Где год да идем они су са мном.Aко узмемо у обзир да имам 35 година и да сматрам да сам свој посао радила на најпоштенији могући начин, страшно ми је и оптерећујуће што морам да живим са обезбеђењем. Није могуће да у таквој ситуацији радим свој посао онако како сам радила до сада. Како могу са обезбеђењем да идем да се видим са неким својим „извором“ на кафи? Да снимам интервјуе? То је једини разлог зашто сам се привремено повукла и сада радим тако што помажем колегама који су се прикључили емисији „Инсајдер”. Нисам више аутор него уредник те емисије.

Какав утисак на Вас остављају коментари читалаца и гледалаца типа: Зашто она то уопште ради?

У Србији, наравно, увек постоји теорија завере за све па тако и за емисију „Инсајдер”. Шта год да смо радили постављало се питање зашто се бавимо баш том темом, зашто баш сада, ко стоји иза њих. Мене је све то страшно нервирало, али такве конструкције нису долазиле од шире јавности већ од интересних група којима је емисија сметала. Коме може да смета ако је у „Инсајдеру”, на пример, откривено да су грађани малтене завијени у црно и да је земља практично уништена зарад личног богатства неколико појединаца? Па таква емисија сасвим сигурно не смета грађанима већ управо појединцима који онда уз помоћ својих „плаћених” новинара крећу у кампању која се увек завршава питањем „ко стоји иза Инсајдера”. Више се око таквих „подметања” и не нервирам јер је свима све постало јасно.

Шта мислите о одлуци Уставног суда да он није надлежан да забрањује навијачке групе?

Држава је тако поново послала поруку да, без обзира на све инциденте, нема никакву намеру да се на више фронтова обрачуна са насилницима. Забрана као забрана не би ништа епохално донела, али би то била јасна порука државе да никакво насиље неће бити толерисано. Мислим да се многе надлежне институције једноставно играју са свима нама јер нема ко да их контролише, сви су увезани и баш их брига за интерес јавности.

Да ли је Тужилаштво урадило добар посао у прикупљању доказа против навијача?

Не знам, могуће да није, али то само потврђује оно што сам већ рекла.

Рекли сте да се не плашите јер постоје државни органи који би требало да брину о нашој сигурности? Верујете им?

То не значи да верујем, то значи да су они одговорни. Рекла сам, прецизније, да за све што се евентуално буде догодило не само мени већ било ком новинару у Србији одговорност ће сносити искључиво надлежне институције које нису хтеле или нису смеле да се обрачунају са онима који прете.

Шта сада истражујете?

Тим„Инсајдера” је проширен. Радимо два велика серијала која ће бити емитована од јануара. Једанј е велика пљачка Колубаре, а други финансирање политичких партија.

Ј. Стевановић