Комшије из улаза, они које срећемо у самопослузи, у разним чекаоницама, превозу, биоскопу, школи, на паркингу, улици – јунаци су збирке колумни „Једноставни људи” глумице Иване Михић, објављиваних на страницама „Политике”. „То су они који примају просечне или ниже плате, просечне или ниже пензије, они који чекају на бироу рада или су без посла и без мотива. Покушавам да њихове проблеме представим читалачкој публици у пуном значају и озбиљности”, објашњава глумица за наш лист.

Добијали сте писма од читалаца „Политике” као реаговање на Ваше колумне. Шта су Вам писали?

Добила сам и добијам много писама, што ме уверава да се људи не само препознају у мојим колумнама, већ и да им оне значе подршку. Нека од тих писама су објављена у „Политикиној” рубрици „Међу нама”, као и у поговору књиге. Доста коментара ми стиже и на Фејсбук, а веома су ми занимљиви они на сајту „Политике”. У почетку је било и смешних коментара као на пример „чудно, плавуша а уме да пише” или „глумицама овде није место” или „откуд Ивана припада култури, она припада забави”.

Какву сте реакцију овим колумнама желели да изазовете код читалаца?

Док пишем, не размишљам о томе какве ће реакције изазвати. Пишем оно што осећам да је „у ваздуху”, ослушкујем људе, разговарам са тим једноставним светом како бих сазнала како живе, шта им смета, шта их љути, шта их кочи, које су њихове радости, туге, страховии која их је мука притисла.

У једној колумни критикујете штампу, односно људе које новине стављају на насловне стране и о којима пишу. Шта још замерате медијима?

Медији често заборављају на тежину, па самим тим и на одговорностјавно изговорене или написане речи. Заборавља се колику штету може да направи недовољно проверена информација. Новине и часописи су пуни сумњивих тврдњи, непроверених вести, ружних или монтираних афера. У колумни „Киоск” говорим о томе.

Књига „Једноставни људи” је Ваше треће дело као писца. Како сте се окренули писању и да ли Вас је можда то што нисте довољно ангажовани у глуми покренуло на писање?

Није „можда” већ је сигурно и то у питању, јер нисам ни приближно онолико ангажована у глуми колико бих желела. Опет, да сам била више ангажована као глумица, можда не бих имала времена за све остале ствари које су ми протеклих година доносиле задовољство креативног рада. Већ скоро петнаест година бавим се и филмском продукцијом, а некако сам успела да пронађем време и у протекле две године одиграм улоге у серијама „Приђи ближе”, „Мој рођак са села”, представи „Елвис је жив”, у ТВ драми „(Само)убица” из серијала „Заборављени умови Србије”, а управо снимам ТВ серију „Војна академија”.

А. Маринковић