Ве­ћи­ни же­на и за вре­ме овог Свет­ског пр­вен­ства у Ју­жно­а­фрич­кој Ре­пу­бли­ци ни­је ја­сно за­што се пра­ви то­ли­ка пом­па око фуд­ба­ла. Она ма­њи­на ко­ја во­ли спорт углав­ном спа­да у ве­ли­ке, нај­ве­ће фа­но­ве чак и у по­ре­ђе­њу са му­шкар­ци­ма. Је­ле­на Узу­но­вић је јед­на од њих. Не са­мо да обо­жа­ва ову игру већ јој је пра­ће­ње утак­ми­ца и СП та­ко­ре­ћи и по­сао.

Ова два­де­се­то­смо­го­ди­шња Бе­о­гра­ђан­ка већ две го­ди­не са­ста­вља кво­те за ме­че­ве и на по­слу у „Мо­цар­ту” спа­ја сво­је две љу­ба­ви – ма­те­ма­ти­ку и фуд­бал.

– Јед­но­став­но во­лим да гле­дам ме­че­ве. Пра­тим Свет­ско и Европ­ско пр­вен­ство и Ли­гу шам­пи­о­на – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца.

Страст пре­ма те­ре­ну ни­је на­сле­ди­ла од, ка­ко би се оче­ки­ва­ло, та­те, већ од ма­ме ко­ја је на­ви­јач „Ман­че­сте­ра”.

Сва­ки рад­ни дан јој по­чи­ње та­ко што са ко­ле­га­ма ди­ску­ту­је о си­ноћ­њим утак­ми­ца­ма. Она је је­ди­на же­на у ти­му ко­ји ства­ра кво­те. Док је по­бе­ђи­ва­ла на так­ми­че­њи­ма из ма­те­ма­ти­ке, за­вр­ша­ва­ла Ма­те­ма­тич­ку гим­на­зи­ју и Ма­те­ма­тич­ки фа­кул­тет, ни­је ве­ро­ва­ла да се ова ег­закт­на на­у­ка ика­да то­ли­ко мо­же при­бли­жи­ти спор­ту. Са­да је њен по­сао да кла­ди­о­ни­цу др­жи у плу­су.

– То је уз­бу­дљи­ви део при­че. Ма­те­ма­ти­ка мо­же би­ти до­сад­на, али је пи­са­ње кво­та ја­ко за­ни­мљи­во, по­себ­но ако по­гре­шим и дам не­ре­ал­ну кво­ту за не­ку утак­ми­цу, од­мах мо­рам да ре­а­гу­јем и ви­дим где је за­пе­ло.

Да, и њој се де­ша­ва да по­гре­ши па се ис­по­ста­ви да они ко­ји се кла­де бо­ље про­це­не ис­ход ме­ча од ње и ње­них ко­ле­га. Да се то не би че­сто де­ша­ва­ло, у ње­ном ти­му ра­де ма­те­ма­ти­ча­ри, ана­ли­ти­ча­ри, по­зна­ва­о­ци спор­та...

Да ли је њој за пра­вље­ње кво­та по­треб­ни­је зна­ње о спор­ту или о ма­те­ма­ти­ци?

– Не бих мо­ра­ла да знам то­ли­ко о спор­ту јер на­ма струч­ња­ци да­ју ин­фор­ма­ци­је о то­ме у ка­квој фор­ми је ко­ји играч или шта му се де­ша­ва у жи­во­ту што би на ње­га мо­гло да ути­че.

Је­ле­нин по­сао су број­ке, али иза њих сто­ји пси­хо­ло­ги­ја. Ко ће се на шта кла­ди­ти? По­не­кад је зна­чај­ни­је од­го­во­ри­ти на ово не­го на пи­та­ње о то­ме ка­ко се сла­же ре­пре­зен­та­ци­ја.

– За­то се же­не бо­ље кла­де и то ка­жем на осно­ву упла­та 130.000 љу­ди у по­след­ње две го­ди­не. Же­не раз­ми­шља­ју о то­ме на шта ће се кла­ди­ти нај­ве­ћи број љу­ди. Оне зна­ју да ће ту би­ти ма­ле кво­те па се на­рав­но пре­о­ри­јен­ти­шу на не­што где су кво­те ви­со­ке. Му­шкар­ци го­то­во увек ра­чу­на­ју на сво­је зна­ње о фуд­ба­лу.

Кла­ди­о­ни­ца функ­ци­о­ни­ше по­пут бер­зе па је це­на оног што се тра­жи, од­но­сно на шта се кла­ди, оба­ве­зно ви­ша, од­но­сно кво­та је ни­жа. Да се кла­ди­мо да Је­ле­на не би мо­гла да пи­ше кво­те да јој раз­ли­ка из­ме­ђу „Бар­се” и „Ре­ал Ма­дри­да” ни­је ја­сна ко­ли­ко и раз­ли­ка из­ме­ђу мно­же­ња и де­ље­ња?

– Си­гур­но да не бих мо­гла. Мо­же да се поч­не. Али ако не во­ли спорт, сва­ки ма­те­ма­ти­чар ће по­сле не­ког вре­ме­на од­у­ста­ти.

Да не го­во­ри­мо о ма­те­ма­ти­чар­ка­ма.

Ј. Сте­ва­но­вић