„Толико желим да усвојим дете, али зашто морам да се удам да би ми то право било омогућено? Не желим мужа, али нећу да се одрекнем материнства. Кад ми то биолошки није дозвољено, зашто ми се и правно забрањује”, револтирано се запитала једна наша суграђанка, која полако „гази” четрдесету.

Уз сву женску солидарност, она, према слову закона, није у праву. Дакле, иако је уврежено мишљење да децу могу усвојити искључиво парови, према Породичном закону Републике Србије, то право дато је и појединцима (мушкарцима и женама), али под посебним условима.

Према речима Вукоте Влаховића, из Одсека за послове усвојења при Министарству рада и социјалне политике, орган старатељства детету које треба да буде усвојено покушава да обезбеди потпуну породицу избором усвојитеља супружника или ванбрачних партнера „јер су потребе детета, по правилу, најбоље задовољене животом у потпуној породици”. Међутим, законом је омогућено да појединац, односно лице које само живи, може изузетно да усвоји дете, „ако постоје нарочито оправдани разлози за то и ако министар да дозволу за заснивање усвојења”, објашњава наш саговорник и додаје да таквом процедуром годишње буде усвојено једно до двоје деце.

На  питање о којим „нарочито оправданим разлозима” је реч Влаховић каже: „То могу бити, на пример, хранитељство које дуже траје, односно међусобна емоционална везаност детета и хранитеља који жели да усвоји дете, близак сроднички однос у степену који није сметња за усвојење, могућност и мотивисаност будућег усвојитеља да задовољи неке специфичне потребе детета (на пример здравствене) за које се није могла наћи потпуна породица, као и национално порекло детета које не прихвата потпуна усвојитељска породица”.

Законом је, такође, прописано да у поступку усвојења може бити дете које нема живе родитеље, чији родитељи нису познати или је непознато њихово боравиште, чији су родитељи потпуно лишени пословне способности, као и дете чији су се родитељи сагласили са усвојењем. Прецизирано је да се може усвојити искључиво малолетно дете, не млађе од три месеца али не и оно које је стекло потпуну пословну способност.

Сви појединци који би желели да на овај начин постану родитељи морају да прођу одређену процедуру, која, према речима нашег саговорника, подразумева процену опште подобности, коју утврђује надлежни центар за социјални рад, по пребивалишту, односно боравишту будућег усвојитеља.

– Они пролазе исту процедуру као и будући усвојитељи, супружници, односно ванбрачни партнери, и морају да испуне све законске услове, као и да буду процењени од стране стручњака органа старатељства да имају својства личности и друге услове на основу којих се може закључити да ће родитељско право вршити у најбољем интересу детета – истиче Влаховић и додаје да у поступку утврђивања опште подобности за усвојење, појединци, као и супружници и ванбрачни партнери, пролазе програм припреме за усвојење, који реализује орган старатељства коме су они поднели захтев за заснивање усвојења.

Имајући у виду примедбе многих појединаца и парова да је процедура усвојења сложена и да отежава пут деци да дођу до родитеља и заинтересованим појединцима и паровима да постану родитељи, нашег саговорника питали смо да ли је и на који начин могуће „скратити” постојећи поступак.

– Процедура усвојења је регулисана Породичним законом, а начин рада органа старатељства у поступку заснивања усвојења подзаконским актом. Зато не постоји могућност да орган старатељства исту „скраћује”. На тај начин се обезбеђује заштита права и интереса како детета које се усваја, тако и будућих усвојитеља, а непоштовање ове процедуре може довести до поништења усвојења – објашњава Влаховић и наглашава да се шездесеторо деце у Србији налази у процесу избора усвојитељске породице.

З. Карановић