Лон­дон­ски днев­ни лист „Тајмс“, део ме­диј­ског цар­ства Ру­пер­та Мар­до­ка, до­жи­вео је пад по­се­та сај­ту за две тре­ћи­не от­ка­ко је кра­јем ју­на по­чео да на­пла­ћу­је чи­та­ње чла­на­ка пре­ко Ин­тер­не­та. Иако по­да­ци де­лу­ју раз­о­ча­ра­ва­ју­ће, бо­љи су од пред­ви­ђа­ња јед­ног од уред­ни­ка да ће број по­се­та опа­сти за 90 од­сто.

„Тајмс“ и „Сан­ди тајмс“ су пр­ви не­спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни ли­сто­ви на ен­гле­ском је­зи­ку ко­ји су по­че­ли да на­пла­ћу­ју он­лајн са­др­жај, упу­шта­ју­ћи се у екс­пе­ри­мент о ко­јем ве­ћи­на штам­па­них ме­ди­ја да­нас раз­ми­шља.

Аме­рич­ки ма­га­зин „Тајм“ је по­чет­ком ју­ла по­кре­нуо ма­ло дру­га­чи­ји мо­дел са на­ме­ром да чи­та­о­це упу­ти на ки­о­ске, од­но­сно на сво­је штам­па­но из­да­ње. Скра­ће­не вер­зи­је чла­на­ка и да­ље се мо­гу чи­та­ти бес­плат­но пре­ко Ин­тер­не­та, а онај ко же­ли це­лу при­чу упу­ћен је на штам­па­но из­да­ње или му се ну­ди ди­ги­тал­на вер­зи­ја за „ај­пед“ по це­ни од пет до­ла­ра. Ма­на је, ме­ђу­тим, што он­лајн чи­та­о­ци не­ма­ју мо­гућ­ност да ку­пе чла­нак ко­ји их за­ни­ма.

„При­ла­го­ђа­ва­ће­мо се и ме­ња­ти. Тра­га­мо за ре­ше­њем као и сви оста­ли“, ре­као је уред­ник „Тај­ма“ Ри­чард Стен­гел и об­ја­снио да је ово по­ку­шај да се по­ву­че ли­ни­ја из­ме­ђу оно­га што се ну­ди бес­плат­но и оно­га што мо­ра да се пла­ти.

Ја­сно је за­што но­вин­ски из­да­ва­чи окле­ва­ју са по­ди­за­њем „на­плат­не рам­пе“. Нај­но­ви­је ис­тра­жи­ва­ње је по­твр­ди­ло ре­зул­та­те не­ких ра­ни­јих: ин­тер­нет сур­фе­ри не­ра­до би пла­ћа­ли ин­фор­ма­ци­је ко­је тре­нут­но до­би­ја­ју бес­плат­но. Чи­та­о­ци ди­ги­тал­них из­да­ња ви­ше во­ле да их за­пљу­ску­ју ре­кла­ма­ма и да њи­хо­ве ак­тив­но­сти пре­ко Ин­тер­не­та бу­ду пра­ће­не не­го да пла­те за са­др­жај. Хо­лан­ђа­ни су нај­ма­ње спрем­ни да одво­је но­вац за члан­ке на Ин­тер­не­ту (шест од­сто), а шкр­ти су у овом по­гле­ду и Ка­на­ђа­ни (15 од­сто) и Бри­тан­ци (19 од­сто).

У Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји 75 од­сто ко­ри­сни­ка Ин­тер­не­та не­ма ни­шта про­тив ре­кла­ма уко­ли­ко ће са­др­жај ко­ји уз њих сто­ји до­би­ти за џа­бе, а ско­ро по­ло­ви­на ис­пи­та­ни­ка ре­кла је да не­ма ни­шта про­тив да њи­хо­ве лич­не по­дат­ке при­ку­пља­ју и чу­ва­ју.

За­кљу­ча­ва­ње ди­ги­тал­ног са­др­жа­ја по­ка­за­ло се као успе­шан екс­пе­ри­мент код „ве­ли­ких игра­ча“ као што су спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни по­слов­ни днев­ни­ци „Фај­нен­шел тајмс“ и „Вол­стрит џор­нал“.

Уку­пан при­ход „Фај­не­не­шел тај­мса“ по­ве­ћан је у пр­вој по­ло­ви­ни го­ди­не за 14 од­сто, а при­ход од ди­ги­тал­не прет­пла­те за 48 од­сто. Број ди­ги­тал­них прет­плат­ни­ка ФТ до­сти­гао је кра­јем ју­на ско­ро 150.000, 27 од­сто ви­ше не­го прет­ход­не го­ди­не.

„На­пла­ћи­ва­ње он­лајн са­др­жа­ја не са­мо да функ­ци­о­ни­ше, не­го функ­ци­о­ни­ше ве­о­ма до­бро“, ре­као је за „Гар­ди­јан“ Џон Ри­динг, из­вр­шни ди­рек­тор „Фај­нен­шел тај­мса“.

Овај на­чин фи­нан­си­ра­ња но­ви­нар­ства не­ма са­мо ко­мер­ци­јал­ну и праг­ма­тич­ну, већ и мо­рал­ну ди­мен­зи­ју, ис­ти­че Ри­динг и ка­же да де­ли ми­шље­ње јед­ног од осни­ва­ча „Тај­ма“ Хен­ри­ја Лу­са ко­ји је ре­као да не мо­же да сва­ри иде­ју да но­ви­не и ча­со­пи­си за­ви­се ис­кљу­чи­во од огла­ши­ва­ча. Лус је ту фор­му­лу oписао као „мо­рал­но од­врат­ну“ и „са­мо­по­ра­жа­ва­ју­ћу“. Штам­па је пр­вен­стве­но у слу­жби чи­та­ла­ца, па тек он­да огла­ши­ва­ча. Мо­дел ко­ји се ба­зи­ра ис­кљу­чи­во на при­хо­ди­ма од огла­са је са­мо­по­ра­жа­ва­ју­ћи, јер на кра­ју сла­би ве­зу из­ме­ђу ли­ста и чи­та­ла­ца.

По­ред „Фај­нен­шел тај­мса“ и „Вол­стрит џор­на­ла“ (та­ко­ђе при­па­да Мар­до­ко­вој им­пе­ри­ји), на овај ко­рак су се од­лу­чи­ли углав­ном ма­њи ло­кал­ни ли­сто­ви у САД, и то не да би за­ра­ди­ли но­вац, јер је број он­лајн прет­плат­ни­ка углав­ном скро­ман, већ да би за­шти­ти­ли штам­па­но из­да­ње.

На­пла­ти­ти или не на­пла­ти­ти, оста­је ве­ли­ка ди­ле­ма из­да­ва­ча. Ко за­кљу­ча ди­ги­тал­но из­да­ње ри­зи­ку­је пад по­се­те и са­мим тим пад при­хо­да од огла­са. Углед­ни „Њу­јорк тајмс“ је упра­во због то­га уки­нуо на­пла­ту ко­ју је екс­пе­ри­мен­тал­но увео 2005, ма­да сли­чан ко­рак на­ја­вљу­је за сле­де­ћу го­ди­ну.

Ј. Ка­ва­ја