Живот и стил
ПСИХОЛОГИЈА
Не вичи на мужа ако не можеш на шефа
У борби са изазовима савременог доба пресудан фактор успеха није интелигенција него прилагодљивост на промене
Само сам мали шраф и као такав не могу ништа да променим.Колико пута смо се запитали има ли сврхе ићи против система и како мали Ђокица замишља свет.Мирили смо се са судбином и тонули у научену беспомоћност, а у београдском Центру за резилијентност од прошле године саветују клијенте управо на те теме: како да се прилагоде на промене а да успут не зараде неко психосоматско обољење.
– Резилијентност је више од отпорности на стрес. То је оно што нам омогућава да се снађемо у наизглед безизлазној ситуацији, да превазиђемо животне недаће, да се носимо са губитком или болешћу, да издржимо притисак на послу и у окружењу – каже за наш лист Јелена Желесков-Ђорић, психолог Центра за резилијентност.
Она додаје да се овај страни појам односи на жилавост и капацитет за успешну адаптацију на неочекиване животне ситуације. Термин је шири од асертивности, која подразумева ненасилно решавање конфликата, ипрви пут се јавиопедесетих година 20. века. Тада је психолог Еми Вернер 30 година пратила децу из дисфункционалних породица, и закључила да, без обзира на то што су услови одрастања били лоши, постоји одређени број деце која су успела у животу: завршила факултете, имала своју породицу и посао, и била задовољна својим животом. Ту децу назвала је резилијентном децом.
– У Центар нам родитељи доводе децу која имају ниско самопоштовање па, у циљу развијања резилијентности, са њима радимо вежбе за јачање самопоуздања. Нека деце имају слабу социјалну подршку од стране вршњака, док код других радимо на јачању емпатије – истиче наша саговорница.
Са друге стране, у литератури се наводе примери да у породицама у којима чланови не обедују заједно, где се заборављају дечји рођендани, а родитељи приговарају једно другом, ућуткују децу и исказују моћ, деца имају два изазова: или да подлегну или да се опораве. У том случају резилијентност је способност да каналишу бол уместо да експлодирају.
– Данас је чест случај да су и породице са два здрава родитеља нефункционалне. Родитељи су присутни физички, али мало су у контакту. Раде девет сати, лаптоп носе кући, не посвећују се довољно детету, незадовољни су партнерским односом. Зато имамо програм и за одрасле, али и за васпитаче и учитеље који први примете када дете има проблем код куће – каже Јелена Желесков-Ђорић.
Као што знамо за емоционалну интелигенцију, како додаје, данас се говори и о коефицијенту резилијентности. Њиме се мере социјалне вештине: да ли нам је самоконтрола на ниском или високом нивоу, да ли преузимамо одговорност или је несвесно пребацујемо на друге, имамо ли увид у проблеме или их преносимо на остале сфере живота.
Људи који су резилијентни, каже наша саговорница, научили су јасне границе, и они не вичу на свог партнера пошто нису могли да се извичу на шефа. Такође, имају циљеве у животу и планирају своје време. Не сагоревају на послу пошто умеју да процене шта је важно да се заврши данас, а шта може да сачека и сутра, а да их надређени при том не прогласи неспособнима. Лоше догађаје неће безброј пута проживљавати у себи, него иду даље, без непотребног емотивног инвестирања у оно што се догодило. Они умеју да уживају у малим стварима и нису им неопходна велика узбуђења да би се осећали добро...
Јелена Желесков-Ђорић сматра да у борби са изазовима савременог доба интелигенција није више пресудни фактор успеха. Због тога су она и Жана Борисављевић, педагог Центра за резилијентност, изабрале овај слоган за своју установу: За опстанак у врсти није најбитније бити снажан и интелигентан, већ прилагодљив променама и резилијентан.
Мирјана Сретеновић
-----------------------------------------------------------
Анкета за хирурге
За потребе докторске дисертације наша саговорница је истраживала резилијентност српских хирурга. Претпоставила је да ће људи који имају одговоран и стресан посао, где се брзо доносе одлуке, а при том раде у тиму, бити врло прилагодљиви на промене. Закључила је да они јесу прилагодљивији него лекари других специјалности, али њихова прилагодљивост не прелази средњи ниво. Занимљиво је и то да је трећина испитаних навела да, и поред тога што воли свој посао, не би поново изабрала исти позив.






