Живот и стил
Недостижна „Баба”
У недељу (5. септембра) серија Радоша Бајића је постигла шер од 47,48 посто што лаички речено значи да је на стотину укључених ТВ пријемника готово сваки други становник Србије гледао баш ову серију. Тако је реприза „Село гори а баба се чешља“ била гледанија од РТС-ове ударне информативне емисије Дневник 2 (шер 42,63)
Док се снимају нове телевизијске серије („Мој рођак са села“, „Мирис кише на Балкану“) које ће од касне јесени почети да пристижу на екране, „врте се“ репризе. Разноразне. Репризе серија снимљених пре десетак година, али и оних које смо гледали донедавно, домаћих, страних... И ма колико то било предмет озбиљних анализа стручњака или мета бројних вицева, и овде је сасвим очигледно да је она пословица о томе како „свака роба има свога купца“ сасвим тачна.
Поштено речено, не треба бити ни сувише строг према домаћим телевизијама јер ни на кабловским програмима (читај екстраплаћеним) није ништа боља ситуација. Они посебно бесрамно врте једне те исте серије само што су у томе, посебно Фокс Лајф, постигли готово немогуће: епизоде су толико помешане да уколико гледате рецимо „Очајне домаћице“ и схватите да сте готово у корак са гледаоцима у Америци јер сте одгледали епизоду у којој у саобраћајној несрећи гине Еди (најзаводљивија од њих) а Габи Солис има троје деце неколико дана схватићете да је без икаквог разлога и објашњења све враћено неколико сезона раније а атрактивној Еви Лонгорији (Габи) не пада на памет ни рађање првог детета...
Без сваке сумње, као што ћете тешко срести човека у Србији који не зна напамет барем неколико реплика из омиљених домаћих филмова „Маратонци трче почасни круг“, „Варљиво лето 68” или „Ко то тамо пева“, тако не треба ни тренутак посумњати у искреност и интензитет љубави између гледалаца и домаће, посебно хумористичке серије.
Тако је било још у време Радивоја – Лоле Ђукића и његових ТВ серија због којих су продавци и келнери били у дилеми – остати у празном локалу или отићи кући и као сви остали гледати серију са Мијом Алексићем у главној улози. Исто је било и када је на екрану био Миодраг Петровић или Бата Живојиновић као Булиџа, Љубиша Самарџић алијас Шурда из „Врућег ветра“ ... Љубав се, дакле, преноси са колена на колено, стижу нове генерације...
Серија Радоша Бајића „Село гори а баба се чешља“ је својеврсни феномен. У ударном термину на медијском јавном сервису Србије у 20.05 репризирају се све претходне епизоде (67) а од средине новембра гледаоци ће уживати у премијери последње, четврте сезоне. И „Баба...” је свима дала лекцију из гледаности! Јер, ова серија је забележила апсолутно рекордну гледаност каква још никада раније није постигнута у Србији.
Занимљиво је да и ова реприза доказује велико интересовање публике јер у недељу 5. септембра ове године ова серија постигла је такозвани шер од 47,48 посто што лаички речено значи да је, на стотину укључених ТВ пријемника, готово сваки други становник Србије одлучио да гледа ову серију. Тако је „Село гори а баба се чешља“ била гледанија од РТС-ове ударне информативне емисије Дневник 2 (шер 42,63). Реприза репризе ове серије у суботу у 16.03 на Првом програму РТС-а је постигла за многе недостижан шер од 21,23, што значи да је пратио сваки пети гледалац у земљи.
И серија „Стижу долари“ Синише Павића је у репризи имала такође одличну гледаност, шер је износио између 35 и 38 одсто! Упоредбе ради, „Курсаџије“, које се емитују на ТВ Пинк, имали су шер од око 25, а „Црни Груја“ на ТВ Фоксу нешто преко шест одсто.
Чега је то наш народ сит па утеху тражи у домаћим серијама? Црних економских прогноза, извештаја о несташицама и поскупљенима, сцена насиља или призора са увиђаја саобраћајних несрећа који вребају из сваке информативне емисије? Празноглавих разговора са естрадним личностима или високоумних прича пред камерама у којима учесници као да искушавају колико пута могу да на постављено питање одговоре истим фразама...
Радош Бајић је окупио одличну глумачку екипу и написао серију о ономе што одлично познаје: о мукама и радостима људи из његове родне Медвеђе (у серији се село зове Петловац), направио чврст оквир у којем може бити сукоба и свађа, љубавница и преварених жена, развода и болести али увек остаје нада из које се рађа сурова борба са самим собом и околином... Код њега родитељи увек верују у памет своје (одрасле) деце, а ови не сумњају у мудрост и добронамерност родитеља. Да ли због тога социолошки феномен? Сасвим могуће. Да ли ће „Баба” из Петловца одолети конкуренцији шароликог друштва из Лисовића које од следеће недеље насељава „Фарму“, видећемо.
Последњи коментари
"Шер" слободно преведите као "удео". Нећемо вас сматрати мање урбаним, нити мање упућеним у тему.
Gospodine Vladanovicu, svaka cast!
Zaključak je pogrešan. Trebalo je konsultovati sociologe i psihologe. Ja mislim da se ljudima u gradovima smučio život u njima, pa gledaju serije koje obrađuju temu sela i života na njemu. Ogromnu gledanost je imala i serija MOJ ROĐAK SA SELA. A zašto je tako? Zato što se građanima smučilo da političari, tajkuni, lopovi, policajci i mnogi drugi maltretiraju. Ili su gužve pa ti je jedna godina vožnje GSP-om teža nego godina služenja vojske, ili te kradu monopolisti, građevinska mafija, ili monopolisti pa nema mleka i ulja, "deru" te tajkuni, "mrcvari" te administracija, kola ti kradu lopovi itd. I onda ti siromašan stanovnik grada koji zna da nikad neće videti Bahame kao nešto realno gleda SELO i mir koji ti pruža. Zato mnogi razmišljaju da prodaju stanove i odu niz "lajkovačku prugu". Dosta im je nadrkanih šefova, dosta im je života bez perspektive. Ostaviš život u fabrici, svojoj drugoj kući, A ONDA DOĐE PRIVATIZACIJA i ti imaš akcije koje NIŠTA ne vrede. Sa zgrade ti opada malter...






