Драма је прошла, али је треба уновчити. Како? Спасени из чилеанског рудника ових дана су на новим мукама јер морају да одлуче коме и за колико да продају права на своју несрећу.

Иако су 33 рудара склопила завет ћутања, који их обавезује да не износе детаље из подземног пакла све док не стигне најбоља понуда, информације су већ почеле да цуре а неки од избављеника да откривају делове тајне.

Последњи међу онима који су за новац проговорили за медије јесте Јони Бариос, један од рудара који су спасени прошле недеље. Новинске и ТВ екипе које два месеца не напуштају пустињу Атакама предвиђају да ће пре или касније проговорити сви. Веровали смо да ћемо умрети од глади, рекао је Бариос, а неки су размишљали да изврше самоубиство.

Завет ћутања први је прекршио Хорхе Гаљегиљос који је новинарима, писцима и редитељима поручио да ће причати о  искуствима из рудника ако му за то добро плате.

Његов колега Марио Сепулведа такође је прекршио обећање и причао за британски лист „Мејл” о томе како је изгледало тих 70 дана испод земље, али је, истина, открио само шта се није догодило. Он је објаснио да рудари нису имали сексуалне односе једни са другима, како су спекулисали неки медији.

– Не, тако нешто се није догодило – рекао је Сепулведа.

Испричао је и да је с времена на време губио наду, као и да се једном нашалио са осталима и правио се да је мртав.

Непристојне понуде нису одбили ни Едисон Пења и Ричард Виљароел. Продали су причу новинама и казали да рудари  нису ни помислили да поједу првог који би умро.

– После смо се шалили на ту тему – каже Виљароел.

Засад су за ове интервјуе зарађивали од 40 до 25.000 долара. Чека се понуда из Холивуда који не би требало да пропусти све елементе драме из рудника у Атаками: врело и влажно подземље, глад, очај, сукобе, побуне и неизбежну поуку како се никад не треба предати. Већ круже и гласине да ће звезда овог наслова бити Хавијер Бардем, на шта је он одговорио: „Морао би да буде изврстан сценарио”.

Они који поштују завет пристају да говоре са новинарима али само о животу пре кобног догађаја. Питају их о свему, између осталог и о томе хоће ли се ускоро венчати, како им се слажу супруге и мајке и хоће ли се после свега вратити женама или љубавницама.

Чилеанска списатељица Изабел Аљенде поручила је избављеницима да слава кратко траје и да им је боље да пазе шта све прихватају. Председник Боливије Ево Моралес је избављеном сународнику Карлосу Маманију одмах понудио посао.

– Погледајте где живимо – рекла је супруга Карлоса Маманија.

– Ви живите од наших прича, па зашто онда ми не можемо да зарадимо од ове прилике да хранимо своју децу.

Управо због оваквих ставова сиромашних рудара и њихових породица светске агенције са лица места верују да ће сваки ускоро продати причу независно од других. Уосталом, новинари су комуницирали са рударима док су ови још били под земљом и своје захтеве записивали на цедуљицама.

Рударима су се у то време обратили и људи са сличном судбином, путници који су 1972. преживели пад авиона на линији Уругвај–Чиле.

Избављени сапутници су испричали своју коб писцима и сценаристима, а Итан Хоук је у холивудском наслову глумио Нанда Параду који је препешачио планину, домогао се цивилизације и позвао помоћ. Нандо Парадо се и сам латио пера па је био коаутор књиге која описује да су власти одустале од потраге а да се 16 преживелих путника 72 дана смрзавало на леду и вејавици у Андима. Топили су снег да би пили воду и хранили се телима погинулих сапутника. Ипак, све се завршило срећно и то је, објашњавају психолози, џек пот за писце и сценаристе. Прво ће публику узбудити призорима канибализма, смрти и очаја, а онда ће их невероватним обртом натерати да плачу од среће и верују да је ипак могуће светло на крају тунела.

Ј. Стевановић