Koliko će neki pojedinac, grupa ili narod biti uspešni, u velikoj meri zavisi od toga kakav odnos imaju prema greškama. Lao Ce je rekao: „Veliki čovek uviđa svoje greške, kada uvidi – priznaje, kada prizna – popravlja, a one koji mu ukažu na grešku smatra svojim dobronamernim učiteljima.” Nažalost, malo je ljudi koji žive u skladu sa ovom mudrom misli.

Nije lako definisati grešku. U školi učimo da je greška način postupanja koji je suprotan pravilima. Ta definicija važi u zatvorenim sistemima kakvi su matematika i logika. Iako u životu postoje korisna pravila, on ipak nije uređen pravilima. Zbog toga je teško definisati šta je greška u svakodnevnom životu. Grešku možemo odrediti kao postupak koji je uzrokovao neku štetu. Međutim, ono što je kratkoročno prouzročilo neku štetu, može pokrenuti takav lanac događaja koji dugoročno dovodi do neke velike koristi.

Bez obzira za koju definiciju greške se opredelimo, greška je uvek pogrešan postupak. Ne možemo da razumemo grešku ako ne razlikujemo pogrešan postupak od osobe koja je tako postupila. Razlikovanje nam omogućuje da možemo da mislimo da je neko dobar, a da je njegov postupak loš. Jedino u tom slučaju možemo da učimo na svojim greškama: dobra osoba odbacuje loše postupanje. Isto kao kad od voljenog deteta zahtevamo da promeni neko loše ponašanje.

Važno je uvideti koji je deo postupanja bio pogrešan, kako to ne bismoponovili u budućnosti. Preuzimanje odgovornosti za pogrešno postupanje znači da treba popraviti ili nadoknaditi štetu koju je ono uzrokovalo. Najvažnije je izviniti se onima koji su tim postupkom oštećeni. Tim činom osoba im pokazuje da su važni, da ne želi da trpe, da nije namerno prouzrokovala njihovu patnju. Pogotovo onda kada je greška takva da popravka štete nije moguća.

Istraživanja pokazuju da uspešni ljudi kada pogreše uvek sebe pitaju: a kako da postupim sledeći put u sličnoj situaciji? Odgovarajući na ovo pitanje uče na sopstvenim greškama. Kako je život veoma dug, oni iz svake situacije u kojoj su pogrešili izlaze sa novim, boljim znanjem.

Nažalost, kod nas je mnogoonih koji sebe izjednačavaju sa svojim postupkom. Zato pogrešno misle da svako ko napada njihov postupak napada njih kao osobu. Rezultat je da svoje greške ne uviđaju, da ih ne priznaju, da ne prihvataju odgovornost za njih. Uvek je kriv neko drugi ili nešto drugo, uvek postoji – „Da, ali…”, ili je drugi još krivlji. Pogubno je da deci potvrđujemo da ih bezuslovno volimo tako što prihvatamo baš svako njihovo ponašanje. Kada promenimo stav prema greškama – kako bismo mogli da ih uvidimo, priznamo i ispravimo –biće nam bolje.