Досада је стање које осећамо када се налазимо у ситуацији у којој се ништа не дешава што је нама важно, ништа што желимо. То је непријатно осећање и управо је ова непријатност оно што нас покреће на неку акцију којом ћемо или утицати на ситуацију да се промени и постане интересантна или ћемо је напустити. На пример, способност да утичемо на промену теме разговора који нам је постао досадан једна је од основних социјалних вештина.

Међутим, у животу одраслих често немамо моћ ни да мењамо ситуацију нити да је напустимо. Састанак који нам је досадан, а на коме морамо да будемо и на чији ток не можемо да утичемо, типичан је пример. Већина људи се тада налази у једној врсти унутрашњег сукоба између једног дела себе који жели да напусти састанак зато што трпи осећање досаде и другог дела себе који се плаши негативне последице до које би дошло уколико бисмо то заиста и учинили. Типично је да људи тада смањују унутрашњи порив да напусте ситуацију тако што енергију порива смањују наизглед несврсисходним моторним радњама као што су тапкање прстима, љуљање стопала, клаћење колена и слично.

Они људи који не подносе досаду у оваквим социјалним ситуацијама постају веома нервозни, агресивни, имају утисак да не могу да издрже и импулсивно је напуштају или покушавају да је мењају непримереним провокацијама. Због тога су људи који немају развијену способност подношења, толеранције досаде, често оцењени као емоционално незрели.

Сви ми знамо да је седење у школској клупи некада веома досадно. И зато је дететова спремност да мирно, на социјално прихватљив начин, подноси осећање досаде један од важних критеријума за оцену његове емоционалне спремности за школу. Уколико због досаде самовољно напушта час или непримерено покушава да ситуацију у учионици учини занимљивом, може добити етикету хиперактивног детета.

Децу треба научити и да знају како да се носе са осећањем досаде. Малом детету је потребно да га неко други забавља како му не би било досадно, али одраслије дете мора научити да се само носи са осећањем досаде. Родитељ треба да престане да се сматра одговорним за дететову досаду, учећи дете да је само одговорно за то како ће реаговати на ово осећање. Доживљај да му је досадно треба детету да постане сигнал да се запита: а шта бих сада могао да радим, шта сада желим? Искуство показује да је некада управо то што је детету веома досадно и што жели да избегне досаду, главни мотив због којег проналази неку корисну активност на коју се концентрише. Када дете прихвати одговорност за своје осећање досаде и начина на који на њега реагује, оно може израсти у особу која се побрине да јој никада није досадно.