Освајачи кише

Шпанци су oсвајали Боливију да би, између осталог, пљачкали злато. Пре петсто година. На почетку 21. века стижу америчке компаније са циљем да експлоатишу боливијске воде.

Два историјска тренутка у којима странци присвајају  боливијске ресурсе спојиће се у филму „Такође киша” шпанске редитељке Исијар Бољаин. Мадридски лист „Паис” пратио је екипу на снимању у Латинској Америци верујући да ће тема, борба за воду које је све мање, заинтересовати публику на оба континента.

Њен нови наслов је филм о филму. Екипа европских синеаста долази у Јужну Америку да сними дело о првим годинама власти конкистадора. Филмаџије окупљају Боливијце који глуме своје претке из времена Кристифора Колумба. Међутим, у једном моменту у Боливији стварно избијају немири па се домороци, глумци и статисти, повлаче са сета како би учествовали у побуни, овог пута не против Шпанаца, већ против америчке мултинационалне корпорације. Борба за злато наставља се као борба за воду.

Социјални потреси на које се односи „Такође киша” јесу протести Боливијаца у такозваном рату за воду 2000. Све почиње када америчка мултинационална корпорација „Бектел” долази у трећи највећи боливијски град Кочабамба и преузима сву воду у околини. Пре доласка страног конзорцијума, домаће јавно предузеће управљало је водоснабдевањем дотирајући производњу. Светска банка је саветовала приватизацију као једино одрживо решење. Влада у Ла Пазу одлучује да прода изворе воде и фабрику у Кочабамби после чега цена воде драстично расте. Са доласком америчке компаније, просечан радник је за рачуне за воду морао да издвоји четвртину плате.

(/slika2)Становници града Кочабамбе тражили су зато да се приватни страни конзорцијум повуче са тржишта. Власт није хтела ни да чује да раскине уговор са „Бектелом” плашећи се да ће изгубити и друге стране инвеститоре.

Међутим, радници, пензионери и студенти запосели су улице. Сељаци чији је живот зависио од наводњавања блокирали су све прилазе граду па је Кочабамба данима била одсечена од света. Полиција и војска су батинали протестанте који су узвикивали да су им злато и гас већ покрадени, али да воду не дају. Веровали су да је вода право, а не роба на тржишту за коју неко може а не мора имати пара. Како су протести прерасли у улични рат, Бектел се под притиском повукао са боливијског тржишта.

Исијар Бољаин враћа у живот ове догађаје остварењем које би ове године требало да се нађе у биоскопима. Док редитељ у њеном филму приказује Кристифора Колумба као жедног и гладног злата и робова, њој остаје да се позабави и модерним освајачима који приватизује природне ресурсе. Ово је њен пети играни филм после наслова „Здраво, јеси ли сама?”, „Дајем ти своје очи”, „Цвеће с другог света” и „Матахарис”. Медији се увелико интересују за њен нови наслов пошто се верује да је трговина природним ресурсима највећи бизнис. Иако смо окружени водом, само три одсто воде је свеже, од тога два одсто на неприступачним поларним глечерима и сантама. Један преостали одсто већ се увелико користи па су и Уједињене нације предвиделе да су будући ратови за воду веома могући.

Ј. Стевановић