Љу­бав, као емо­ци­о­нал­на си­ла ко­јом се ми љу­ди по­ве­зу­је­мо јед­ни са дру­ги­ма, чи­ни да смо јед­ни дру­ги­ма емо­ци­о­нал­но ва­жни. Упра­во за­хва­љу­ју­ћи осе­ћа­њу љу­ба­ви и од­но­су љу­ба­ви, мно­ги на­ши по­ступ­ци до­би­ја­ју свој ду­бљи сми­сао. Али,да ли је и са­ма љу­бав пре­ма парт­не­ру исто што и сми­сао жи­во­та. Мно­ги ве­ру­ју да је­сте. Ве­ру­ју да је упра­во та­ква љу­бав нај­ви­ши или нај­сна­жни­ји сте­пен љу­ба­ви.

Из­ја­ва: Ти си сми­сао мо­гажи­во­та, од­но­сно: Не мо­гу да за­ми­слим жи­вот без те­бе, сва­ка­ко да мо­же да при­ја као знак ве­ли­ке и сна­жне љу­ба­ви, али мо­же и да пла­ши. С та­квим из­ја­ва­ма осо­ба у ства­ри по­ру­чу­је: Ја сам за­ви­сна од те­бе та­ко да је мој жи­вот без те­бе не­мо­гућ. Та­ко на­ста­је за­ви­сност од дру­ге осо­бе, за­ви­снич­ка љу­бав.

Ка­да је осо­ба уве­ре­на да је сми­сао ње­ног жи­во­та да је во­ли не­ко од­ре­ђен, она је спрем­на да пре­ђе пре­ко би­ло ко­је гра­ни­це ка­ко би ту љу­бав оства­ри­ла или са­чу­ва­ла. Би­ти без љу­ба­ви та­кве осо­бе је за њу ка­та­стро­фа – бе­сми­сле­но би­ти­са­ње. Уко­ли­ко је парт­нер на­пу­сти или умре, та­ква осо­ба не­ће би­ти са­мо ту­жна због гу­бит­ка осо­бе ко­ју још увек во­ли, већ ће осе­ћа­ти де­пре­си­ју због бе­сми­сла да­љег жи­вље­ња. А та­да са­мо­у­би­ство мо­же по­ста­ти при­влач­на иде­ја.

Ако осо­ба из­ја­ви: Мој жи­вот има сми­сла са­мо док ме Он во­ли, а ако пре­ста­не да ме во­ли,он­да ћу се уби­ти, она твр­ди да је Ње­го­ва љу­бав услов ње­ног по­сто­ја­ња. Ре­ћи да ће не­ко жи­ве­ти са­мо ако и све док је да­ти услов ис­пу­њен је­сте исто што и ре­ћи да не­ко не же­ли да жи­ви уко­ли­ко да­ти услов ни­је ис­пу­њен. Из тог раз­ло­га пси­хо­те­ра­пе­у­ти у ра­ду са љу­ди­ма че­сто за­у­зи­ма­ју чврст став да је ве­о­ма по­гре­шно да не­ко сам се­би усло­вља­ва пра­во на соп­стве­ни жи­вот ис­пу­ње­њем не­ка­квог усло­ва. Пра­во на жи­вот мо­ра би­ти без­у­слов­на ка­те­го­ри­ја. Сми­сао жи­во­та је сам жи­вот.

И ро­ди­те­љи че­сто сво­јој де­ци по­ру­чу­ју да су им она сми­сао жи­во­та. Све то у же­љи да им по­ка­жу и до­ка­жу ко­ли­ко их во­ле. А он­да ка­да та де­ца од­ра­сту и ка­да се по­ла­ко при­пре­ма­ју да се одво­је од сво­јих ро­ди­те­ља и за­поч­ну са­мо­стал­ни жи­вот, мо­гу осе­ћа­ти кри­ви­цу што сво­јим ро­ди­те­љи­ма од­у­зи­ма­ју „сми­сао” њи­хо­вогжи­во­та. Не­ки ро­ди­те­љи, у же­љи да спре­че гу­би­так „сми­сла” вла­сти­тогжи­во­та,на раз­ли­чи­те на­чи­не не­све­сно за­бра­њу­ју де­ци да ко­нач­но од­ра­сту и да се одво­је.

Уоста­лом,мит о љу­ба­ви ко­ја до­но­си сре­ћу је то­ли­ко про­жео за­пад­ну ци­ви­ли­за­ци­ју да смо ко­лек­тив­но по­бр­ка­ли сред­ство и циљ. Уме­сто да љу­бав бу­де јед­но сред­ство, емо­ци­ја ко­ја нас по­ве­зу­је док за­јед­нич­ки пу­ту­је­мо кроз жи­вот, она је по­ста­ла циљ ко­јем се те­жи. Наш ко­лек­тив­ни фан­та­зам оства­ре­ња ве­ли­ке и трај­не љу­ба­ви за нас је исто што и сре­ћа ко­јој не­ма кра­ја, ко­нач­но ис­пу­ње­ње жи­вот­ног сми­сла.