Срби очекују да им ове године стандард пада кao на поледици а откази пљуште на све стране, па није ни чудо што су анкетарима Галупа казали да им је расположење туробно чим помисле на економске прилике у наредних 12 месеци. Према недавном истраживању БВА и Галупа, грађани Србије имају мање вере у бољи живот него људи у Авганистану и Нигерији, што је, према објашњењима економиста, још један проблем за привреду, али је, како додају психолози, за појединца много боље од ничим оправданог оптимизма.

„Шампиони песимизма” нису Срби, већ Французи, при чему шест од десет грађана Француске тврди да ће им 2011. донети финансијске потешкоће. Иза њих су Исланд и Румунија, одмах следе Велика Британија и Србија. На врху листе највећих песимиста нашле су се земље Западне Европе – Србија је у друштву и са Шпанијом и Италијом – и генерално најбогатије државе света. С друге стране, чак 80 одсто Нигеријаца и 70 одсто Вијетнамаца је казало да ће нова година бити успешнија.

Како је могуће да за будућност највише брину они који највише имају?

(/slika2)Економиста Мирослав Здравковић објашњава да западни свет није у ситуацији да очекује било шта спектакуларно – постигли су известан раст који више неће расти богзна колико. За разлику од њих, Кинези тек очекују да постану најјача економска сила. Половина Кинеза, Бразилаца и Индијаца стварно и јесте казала да ће ова година бити просперитетна. Од правила да најуспешнији више не показују велики ентузијазам, одступа само Немачка где 22 одсто становника не верује у боље сутра.

– То је резултат меркеловског ширења оптимизма и подстицања националног поноса. Са тим крећу и наши политичари – објашњава наш саговорник.

Међутим, шта песимизам становника Србије може да значи за домаћу економију? Да ли привреднике треба да је брига како су расположени грађани?

– Ако људи кажу да очекују лошу ситуацију, неће трошити. Ако не верујемо да ће нам бити боље, нећемо ни куповати, неће бити производње ни потрошње.

Ипак, Здравковић објашњава да разлог оваквих резултата пре свега треба тражити у демографији.

– Старе нације, као што је Србија, по правилу показују песимизам. Ма колико земља била сиромашна, ако у њој преовладава младо становништво, у њој ће владати оптимизам.

Зато је, како додаје Здравковић, оптимизам у Албанији и на Косову, где прилике нису боље него у Србији, знатно већи. С друге стране, и богата друштва са времешним грађанима не показују веру у будућност.

Професор социологије Рут Венховен, који руководи Светском датотеком среће на ротердамском универзитету Еразмус, каже за „Политику” да ово истраживање није показало колико су људи срећни, јер оптимизам није исто што и срећа, схваћена као задовољство животом. Срећан човек може бити песимиста када не верује да ће му живот и убудуће бити леп, а несрећан човек може бити оптимиста и може се надати радоснијим данима.

– Шансе за бољитак постају све мање што је неко срећнији, док су изгледи за побољшање све извесније код неког ко је несрећан – објашњава Венховен.

Тиме се може објаснити зашто су имућни западњаци скептични када је реч о феноменалној сутрашњици, додаје Венховен. Он, ипак, верује да је истраживање показало шта западњаци мисле о изгледима друштва, а не о њиховом личном животу. Често се дешава да суљуди задовољни својом ситуацијом, али да су јако забринути за друштво јер верују да се држава не креће у правом смеру. Такав утисак стичу због медија који извештавају само о негативним стварима као и због притиска интересних група које форсирају поједине проблеме, на пример заштиту животиња.

– Ово константно решавање социјалних проблема је један од разлога за срећу у модерним друштвима, али у исто време ствара утисак да је много тога погрешно. Мој колега Виљем Шинкел то назива социјалном хипохондријом.

Психолог Зоран Миливојевић сматра да песимизам ипак није тако лош за појединца. Срби су, каже Миливојевић, забринути зато што су у прошлости већ научили шта значе лажна обећања и колико се човек разочара после неиспуњених ишчекивања.

– Брига, у ствари, има улогу да нас заштити да се поново не разочарамо, да нас припреми на лоше ситуације.

Расположење које смо показали више је реализам него песимизам – додаје Миливојевић.

– Добро је када је човек реалиста. То значи да негативну ситуацију види као негативну што га припрема да нешто предузме, да се запита шта ће и како ће, и да предупреди немиле догађаје.

Оптимизам у овом случају није најбољи савезник јер онај ко се нада најбољем, у лошој ситуацији има све шансе да се разочара.

Ј. С.