Зашто је питање абортуса све чешће у јавним расправама и дебатама у савременом друштву, шта је, заправо, то што ову тему непрестано чини актуелном и свеприсутном, нарочито у медијима? Тешко је рећи да постоји један јединствен одговор на ова питања. Полемике се воде првенствено из свима добро познатих разлога – и даље је велики број оних који се строго противе чину абортуса, оспоравајући тиме жени у „благословеном стању” право на избор: да ли да на свет донесе дете или да то ипак не учини.

У прошлости, кроз дуги низ година, ово право на избор готово да није ни постојало. Строге друштвене, а нарочито религиозне норме, као и низак ниво образовања о сексуалности, утицале су да жена безусловно прихвата своју природом наметнуту улогу – улогу мајке. Црквене организације широм света и дан-данас врше велики притисак на жене, наглашавајући да је абортус грех, изједначавајући га са убиством, а самим тим не допуштајући ни његово озакоњивање.

И док се на једној страни света законом забрањује брачним паровима да имају више од једног детета (Кина), на другој страни, владе многих земаља настоје да афирмишу политику рађања и тако утичу на побољшање природног прираштаја.

– Став друштва према абортусу свакако утиче на ставове који се током васпитања уграђују у систем вредности младих особа. Последњих година, у нашем друштву, суочени смо са два сасвим опречна мишљења. Са једне стране је оно које инсистира на томе да абортусе треба по сваку цену спречавати, јер је рађање деце највиши национални чин. Истовремено, постоји став који наглашава да је овде реч о интимним одлукама у које држава не сме и не треба да се меша – истиче проф. др Јелена Влајковић, специјалиста за клиничку психологију.

Са друге стране, статистички подаци говоре о томе да је из године у годину стопа абортуса у Београду све нижа (период од 1991. до 2007). Иако се у медијима акценат често ставља на младе и тинејџере, чињенице сведоче да је број абортуса код жена млађих од двадесет година четири одсто, а код малолетница свега један одсто. Највише прекида трудноће имају жене које су у браку (75,3 одсто), и то оне између 25. и 30. године, као и оне између 35. и 44. Укупан број абортуса у Србији у 2006. години достигао је 25.665. Реч је, међутим, о званичним подацима, па се претпоставља да је њихов број нешто већи будући да се две трећине прекида трудноће обави у приватним здравственим установама и ординацијама које не достављају законом прописан образац пријаве.

Такође, посебно је значајан податак који указује на то да трудноћу у највећем броју прекидају оне жене које имају двоје или више деце, а тек онда оне жене које никада нису ни рађале. Дакле, материјалне прилике у нашим условима свакако нису повољне за породице са великим бројем чланова, мада не смемо занемарити ни чињеницу да је и у земљама са високим националним дохотком стопа наталитета такође веома ниска.

Сматра се да је еманципација жена довела до великог преображаја у друштву. Оне су данас, све чешће, успешне пословне жене, мајке и супруге, те самим тим имају све више потешкоћа како би ускладиле породичне и професионалне обавезе. Међутим, иако се ствари мењају, може се рећи да у појединим земљама црква (посебно Католичка) и даље има јак утицај по питању материнства чиме се женама знатно отежава могућност стварања успешне пословне каријере. Јер, сагласно схватању о подели рада према биолошким карактеристикама, жени је пре свега место у кући (супруга, мајка и „чуварка дома”).

Проф. др Јелена Влајковић

– Да ли ће абортус бити стресан и какве ће последице изазвати, зависи од више фактора. Пре свега, најважније је питање да ли жена жели абортус или је приморана да га изврши због различитих околности. У првом случају, осетиће олакшање након тог чина, а у другом може да тугује или испољава осећање кривице. Како ће се жена осећати у великој мери зависи и од партнера. Чини ми се да смо склони да заборављамо да у овоме увек учествују две особе. Па, зар нису обоје одговорни за одлуке које доносе? – наглашава Јелена Влајковић.

Дилеме у вези са прекидом трудноће у већини случајева односе се на питања права жене на избор, права на сопствене одлуке које се односе на њено тело, психичке последице, као и утицај на опште здравствено стање. Улога оне друге стране, која такође учествује у „читавој полемици”, остаје у другом плану. Управо због тога, стручњаци истичу значај едукације о планирању породице, нарочито у сеоским и мање развијеним срединама, која би требало да постане темељ сваке потенцијалне брачне заједнице. Јер ни једну страну не бисмо смели да занемаримо када су овако важне животне одлуке у питању.

Свакако, не би требало заборавити ни васпитавање младих у духу афирмисања здраве и одговорне сексуалности.

– Оваква врста образовања није важна само због абортуса већ и због бројних болести које се преносе сексуалним путем – закључила је докторка Влајковић.