Надбискуп Станислав Хочевар и данас слави Божић у Србији. За београдског надбискупа именовао га је 25. марта 2000. папа Јован Павле Други (1920–2005). Рођен је 12. новембра 1945. у селу Јелендол код Новог Места у Словенији. Теолошки факултет и магистратуру завршио је у Љубљани, а војни рок је служио 1966-1967. у Скопљу.

У време бомбардовања СРЈ 1999. покренуо је иницијативу, уз молитву и хуманитарну помоћ, „Мир теби, Балкане”, а и фондацију „Свете Ане” за помоћ породицама са више деце и породицама које желе децу, а немају их. Недавно је, уочи Европског дана донација органа, са др Зораном Станковићем, министром здравља Србије, учествовао у акцији „Продужи живот”.

Чиме Вам је обележено детињство?

Наша кућа је у Другом светском рату била на граници између тада успостављеног италијанског и немачког дела окупиране територије. Два месеца пре мог рођења оца су одвели из куће. Никад нисмо сазнали где је завршио живот. Учињено је то, сазнали смо, по пријави, због љубоморе. Са четворо деце, мајка се борила за наш опстанак у најсуровијим условима. Али се, што је мене фасцинирало, молила и за онога који је крив за смрт нашег оца. Рекла нам је: „Он је несрећнији од нас, он је убица, он трпи, а ми смо они који воле”. Тако нас је учила хришћанству.

Како сте доживели смрт мајке?

Врло потресно и врло радосно. Знам да те две речи не иду заједно. Али, питао сам се да ли ћу моћи да наставим тај њен снажни духовни профил, односно да ли сам прави син. А био сам, у исто време, и врло радостан што сам имао такву мајку.

Одрастали сте тешко?

Често нисмо имали шта да једемо. Али, на срећу, у време моје основне школе, у петом разреду, у нашу жупу је дошао свештеник из монашке заједнице салезијанаца. Имао је, уз све одлике, и велико разумевање за младе. Тада сам и ја пожелео да постанем салезијанац. И после другог разреда гимназије, после годину дана искушења, прихватио сам учење тог црквеног реда.

Шта Вас је још занимало?

Увек ме је занимала дубина литургије и рад са младима. У оно време у нашој цркви је одржан Други ватикански црквени сабор. Тада ме је одушевио загрљај васељенског патријарха и римског папе. Већ тада сам, као гимназијалац, основао групу за екуменизам. Желим зближавање свих религија, а нарочито хришћанских цркава. Четврто што ме је увек занимало јесте новинарство. Привлачи ме комуникација с људима. И то сам радио. У духу салезијанаца је васпитавање младих, јер младе би требало припремити за живот.

Како Вам је било у војсци?

С једне стране досадно, а с друге фасцинантно. За мене је било глупо да по цео дан понављам исту вежбу: обуци се, стани у строј, врати се... Знали су да сам монах и кандидат за свештеника, па је било занимљиво што су ми неки за Божић и Ускрс, кришом, доносили дарове. Био сам у јединици која је по цео дан нешто бетонирала, али сам увече био слободан.

Сећате ли се Ваше прве мисе?

Свештеник сам од 29. јуна 1973. То никад нећу да заборавим. Тада сам у својој жупи, која дуго није дала свог свештеника, славио свечаност прве литургије. Пошао сам из куће с мајком, уз њен благослов, у пратњи браће и сестара. У свим селима наше жупе звонила су звона на црквама, а успут су нам се прикључивале реке људи и сви су певали. У једном тренутку био сам мокар од зноја због превеликог узбуђења од радости. И одржао сам своју прву литургију. Никад после тога нисам тако нешто доживео.

Како објашњавате Исуса Христа?

За мене је Христ оно што каже јеванђеље: „Пастир добри”. Он је онај који све окупља, све сабира и који је, како каже Свето писмо, а и моја духовност, дао свој живот за свако живо биће. Исус је једини прави аутентични човек. Јер, у њему све што је људско, све што је земаљско, све што је материјално добија праву вредност. У дубини свих нас постоји оно што је у њему. И зато сам се определио за ову службу. За мене је то највеће богатство и најбољи пут ка циљу.

А да ли је на том путу било и дилема?

Сигурно није било лако. Осећао сам недостатак оца, па сам често био преосетљив на нека питања. И био сам у дилеми да ли да идем путем целибата и беженства или женства и породице. Као и да ли да будем свештеник или новинар. И увек сам, у сусрету са Исусом Христом, видео да је свети пут ка циљу и мој пут.

Како бисте то фигуративно објаснили?

Кад колима путујем у Љубљану. Мој циљ се зна. Нећу на том путу гледати у сваку кућу, дрво, реку... Идем ка циљу, у Љубљану. У нашим поступцима све би требало да одређујемо према животном циљу. Стари Римљани су казали: „Ради оно што си позван да радиш”. И ја то радим. Срећан сам само кад живим за друге. Јер, само права љубав је трајна.

Политичари нам прете кризама, а религија?

Религија нам говори да на земљи нема раја. Живот на земљи је припрема за рај, па и он мора да буде срећан. А срећан ће бити само онда ако сви радимо. Зато црква каже: „Немојте губити наду, јер све, ипак, не воде политичари. Радите као да све зависи од вас и молите се као да све зависи од Бога”.

Шта је за Вас грех?

Не могу да разумем, па ни да подносим – песимизам, пасивност и депресију. То су за мене три највећа греха.

Да ли ће папа доћи у Србију?

Папа би желео да дође, али мислим да је премала синергија читавог друштва у Србији за тај позив папи. То Србији наноси штету на путу ка Европи и свету. Тужан сам због тога.

-----------------------------------------------------------

Питка вина и лепе песме

Колико се дружите?

Врло сам активан и у том смислу. Обожавам сва дружења кад за то нађем времена. Ми, Словенци, волимо добра питка вина и лепе песме, здравице. Као што су „Рајске струне”.