Варају вас кад кажу да је ружичасти поглед, позитиван став, или добро расположење савршени штит против недаћа у личном животу. Барбара Еренрајх, америчка новинарка и ауторка двадесетак истраживачких бестселера о америчком друштву, усудила се да се новом књигом обруши на „културу обавезног оптимизма” у Америци. Као доктор цитологије, врсна новинарка која је све досадашње књиге исписала путем такозваног прерушеног новинарства, Барбара Еренрајх је похађала курсеве среће и оптимизма у својству обичног полазника, одлазила на семинаре из позитивне психологије и проучила сва досадашња истраживања на ту тему.

Резултат је књига у којој разоткрива „како је доктрином о позитивном мишљењу Америка обманула себе и свет” што је и дужи поднаслов њеног дела „Смеј се или умри” („Smile or die”).

Одувек је, како је рекла за „Политику”, била сумњичава према владајућем диктату осмеха и позитивног става.

– Али када се десило да оболим од рака дојке и када су ми неки врсни психолози саветовали да са ружичастим плишаним медом учествујем у маршу оптимизма, све је то почело да личи на несношљиву тортуру.

Почела је да сумња и у научну веродостојност истраживања која „оптимизам повезују са здравијим или дужим животом”. Када их је проверила, испоставило се да су сва прављена на основу непоузданих података и неуједначених критеријума. Тако су на пример као доказ о нечијем оптимизму у школским данима узимане фотографије дотичних „насмејаних од ува до ува”.

Барбара Еренрајх је, међутим, наишла на научне студије које управо указују да реалисти или благи скептици имају нешто дужи животни век од нереалних оптимиста или тешких песимиста. Једна калифорнијска студија која је трајала више деценија показала је да су деца која у раном школском добу показују екстремни оптимизам касније у животу подложнија повредама или болестима, баш зато што нису свесна ризика.

– Све ове теорије биле су релативно безопасне док осамдесетих година прошлог века велике компаније нису почеле да отпуштају раднике како би увећале свој профит. Тада су схватиле да је врло корисно да се запосленима наметне још један диктат: обавезан оптимизам. И тада су у науку почеле да пристижу велике паре за истраживања о срећи – каже Барбара Еренрајх.

И мада су све досадашње књиге Барбаре Еренрајх стизале на врх листе бестселера, ова, најновија, није успела да се пробије међу најчитаније. Ретки су медијски прикази, а тек понеко се упушта у полемику с њеним ставовима. Трагање за срећом је у Америци зацртано уставно право, од позитивног става, смешка и оптимизма створена је мегаиндустрија која се мери милијардама.

„Поједине филијале Волмарта траже од својих службеника да сваки радни дан почну колективним хорским бодрењем. Како ли се ти радници, за које се зна да су мизерно плаћени, осећају, кад још за те мале паре, од којих не могу да преживе, морају и да кличу”, пита се Барбара Еренрајх.

По њеном тумачењу, значајну улогу у овој тортури смешка имали су и медији. Они су упрошћено преносили резултате научних истраживања који су се вешто пласирали из центара моћних компанија. Ипак, тренд позитивне психологије који је израстао из свеприсутног оптимизма померио је ову науку у новом правцу. Задатак стручног психотерапеута није више да пацијента из негативне доведе на нулту тачку. Већ да га преведе у аутентично позитивно расположење.

Зорана Шуваковић