Сви су ухваћени на делу. Крупним кадровима јавност је видела да Јадранка Косор, хрватска премијерка, сер Алекс Фергусон, тренер Манчестер јунајтеда, а на последњој додели Оскара и глумица Сара Џесика Паркер са уживањем жваћу жваке! Електронско око није овековечило нешто непристојније што се никако не би могло опростити. Ниједна од побројаних личности остатке жвакаће гуме није залепила, на пример, на седиште ложе или испод стола, не дај боже, државне институције.

Некима из нервозе, другима из досаде, тек жвакаће гуме после обављене мисије – упослења вилице и зуба, најчешће заврше где би најмање требало. На тротоарима, седиштима јавног превоза, штекерима, командама лифтова, у екстремним случајевима у коси случајних пролазника…

Од када је омасовљена јестива зезалица почела је борба са пошасти званом искоришћена жвака. Недавно је у Сингапуру, граду који се може подичити да је решио проблем, обележено 18 година од забране продаје и увоза жвакаће гуме. Поносни на статус једне од најчистијих држава на свету, и даље подржавају одлуку из 1992. Како каже Мохамад Малики бин Осман, секретар Министарства за национални развој, они желе да истрају у спречавању стварања смећа и вандализма.

– И даље смо забринути да би укидање забране довело до поновне појаве смећа од жвакаћих гума. Влада стоји иза одлуке, чиме жели да одржи чистоћу у животном окружењу – објашњава он. Казне у Сингапуру су високе. Достижу до 1.000 евра ако се прекршилац ухвати да други пут оставља жваку на јавном месту.

Пре пет година, суочени са истим проблемом, у Великој Британији отворили су свој фронт. Основали су посебну асоцијацију, на иницијативу владе, највећих произвођача жвакаћих гума и сродних НВО чија је мисија чистоћа, а све у циљу подизања свести потрошача и искорењивања малог али поганог ђубрета, узрочника великих проблема. Јер, колико год западњаци уживали у жвакању, када се прерачуна на језик новца, мало задовољство много кошта када га треба уклонити. Тако су Британци израчунали да годишње потроше 4,5 милиона фунти за чишћење остатака од жвакаћих гума са улица. А за исте паре могу да обезбеде плате за чак 180 учитеља. У Лондону су подједнако угрожени центар и периферија а само у популарној улици за шопинг – Оксфорд може да се угази на једну од 300.000 одбачених жвака.

У Београду, како кажу у ЈКП „Градска чистоћа”, до прошле године радници су улепљене жваке уклањали ручно, што је дуготрајан процес и изискује ангажовање великог броја људи. Прошле године тестирана је специјална машина. На принципу водене паре која под високим притиском, уз помоћ специјалног детерџента, одлепљује мрље била је прва савремена технологија примењена у Србији у борби са овом врстом отпадака. Иако се у свету користе различити типови оваквих уређаја, београдска „Чистоћа” се одлучила за малу машину, с обзиром на то да би веће могле да оштете бетонске плоче тротоара. Како напомињу у овој комуналној фирми, у току је поступак јавне набавке па се може очекивати да се на улицама главног града ускоро нађе већи број машина чиме ће се допринети побољшању хигијене.

И у Америци, у којој просечно сваки становник пожваће око 300 „гума” годишње, на снази су различите мере, по савезним државама, за непрописно лепљење, али нигде нису тако драстичне као у Сингапуру. У земљи која предњачи по конзумацији, научници испитују нове материјале и додатке који би помогли на проналаску нелепљиве жваке. Иако су после Другог светског рата хемичари променили основну гумену базу синтетичким полимерима а касније пронађени адитиви, до сада није откривена коначна формула за жваку која неће бити тако тврдоглаво лепљива.

------------------------------------------------------------------

Све је почело од смоле и воска

Грци су жвакали смолу са дрвета. Старе цивилизације на Истоку у исте сврхе користиле су пчелињи восак, а Римљани тамјан. Не само као занимација за зубе, прототипови жвакаћих гума имали су и хигијенску улогу. Утицали су на анулирање непријатних мириса и за освежавање даха. Смола са смреке је била посластица за жвакање племена Северне Америке, пре колонизације. До комерцијализације долази средином 19. века. У Америци је још 1869. патентиран нови гумени изум који се не гута, али тек неколико година касније Томас Адамс започиње масовну производњу жвака на бази латекса. Он је уписан у историју и као изумитељ прве машине за њихову масовну производњу. Аутомати су се убрзо нашли на станицама метроа али истовремено је почела и борба са уклањањем лепљивих испљувака. Тако је још крајем 19. века, тачније 1890. у „Њујорк сану” објављен текст  о популарној новотарији после чије употребе остају непримерени трагови по улицама, а чије коришћење није нимало прихватљиво као друштвени манир.

Скидање флека у фрижидеру

Гардеробу са флеком од жваке најбоље је ставити у фрижидер. Оставити неко време како би се улепљена материја скроз стврднула. Након тога извадити одећу из хладњака и неким оштрим предметом, ножем, пажљиво уклонити. Уколико остане флека, најбоље је одећу опрати и након сушења поново остругати остатке.