Od našeg dopisnika
Rim, 3.marta – Da li zbog toga što je i sama u obliku čizme ili zato što za mnoge i dalje budi uspomene osamdesetih i nezaboravnih šopinga po Trstu, Milanu, Rimu, Italija i danas predstavlja sinonim za proizvodnju najbolje obuće na svetu.

Ne može se doći u Rim a ne posetiti Koloseum,ali i ne kupiti barem jedan par kvalitetnih italijanskih cipela.

Da li je kvalitet obuće u Italiji i dalje isti? Do kojih je promena u međuvremenu došlo? Koje su modne kuće obuće danas aktuelne u odnosu na ranije?

Globalizacija je definitivno uticala na italijansku modnu industriju pa tako i na obuću. Dok su ranije ulice Rima, Milana, Torina, Trsta bile načičkane radnjicama od kojih je svaka nudila neki novi tip i model cipele,danas su robne kuće, sinonim za globalizaciju („Mango”, „Zara”, H&M),progutale staru atmosferu i ponudu tipičnu za italijansko područje.

Ipak za razliku od drugih proizvođača, italijanska cipela se i dalje prepoznaje: „Mejd in Itali” ostaje jedinstvena garancija za kvalitet i dobar ukus.

Od proizvođača obuće na Apeninskom poluostrvu održali su se i dalje: „Frateli Roseti”, „Čezare Pačoti”, „Kampanile”, „Serđo Rosi”, „Salvatore Feragamo”, „Polini”, „Bruno Malji”,ali i mnoge druge kuće (interesantno je pomenuti da i političari u Italiji promovišu na neki način industriju obuće: tako su zaštitni znak premijera Silvija Berluskonija cipele italijanske marke „hogan”).

U odnosu na devedesete, objašnjava Dijego Roseti („Frateli Roseti”), scenario današnjeg obućarskog sektora doživeo je radikalnu promenu spajanjem marki nastalih porodičnom tradicijom i ogromnih modnih giganta. Tako je „Serđo Rosi” završio u „Gučiju”, „Bruno Malji” u „Operi”, „Baldinini” se spojio sa kućom „Burani”,a „Polini” je završio u „Aefeu”.

Spajanje sa velikim imenima i modnim kućama, rađanjem novog tipa tržišta devedesetih, kada je globalizacija tek počela da se nazire (a nova svetska sila Kina postala neizbežni konkurent),predstavljalo je jedini način za opstanak. U„Frateli Roseti” objašnjavaju da su odbili mnogo primamljivih ponuda („ĐorđaArmanija”, „Gučija”),ali je, kako potvrđuje Dijego Roseti, bitnije bilo sačuvati sopstveni identitet. Bojali smo se da ne izneverimo našu marku i naše klijente. Određeni svet kreće se još uvek u cipelama „Rosetija”.

Ono što izdvaja italijansku cipelu idanas jestematerijal i način obrade: koža i kalup predstavljaju dva nerazdvojna elementa neophodna za kvalitet cipele, presudnai za izvoz italijanske obuće širom sveta. Ručni rad pri obradi je sastavni deo proizvodnje i jedinstvenosti italijanskih cipela.

Otac italijanske obuće Čezare Pačoti prokomentarisao je da je trenutna ekonomska kriza pogodila, osim Azije (Kine), sve zemlje širom sveta i da je zbog toga danas nemoguće utvrditi ko je najveći savremeni kupac italijanskih cipela: Azija i istočna Evropa su jedine dve oblasti koje, po Pačotijevom mišljenju, ne osećaju toliki uticaj krize i automatski predstavljaju najbolje kupce.

Tako Kina i danas stavlja Italiju na prvo mesto kada je u pitanju uvoz kože, potvrđuje nacionalno udruženje italijanskih proizvođača obuće. Italija ostaje i dalje svetski lider,naročito po izvozu znanja o obradi kože.

Prvo mesto na svetskom tržištu Italiji garantuje pre svega posebna „kultura” i tradicija rada. Kako svedoče Karlo Donda i Andrea Guolo,u svojoj knjizi u potpunosti posvećenoj istoriji i razvoju industrije obuće na Apeninskom poluostrvu, glavna razlika između italijanskih i ostalih svetskih proizvođača cipela sastoji se u tome što Italija i dalje predstavlja područje gde se detaljno prati svaki segment proizvodnje: od početnog dizajna do propratnih elemenata i pre svega do materijala od kojih je sačinjena cipela.

Upravo je inovacija, kvalitet i politika brendova ta koja i dalje garantuje Italiji prvo mesto u svetu po proizvodnji obuće. Tako modna kuća „Salvatore Feragamo”, nakon tri generacije proizvodnje, i danas obezbeđuje čak sto različitih brojeva za jedan isti model cipele: na taj način svaki kupac je u mogućnosti da pronađe odgovarajući kalup izabrane cipele.

Trenutno je u toku i jedan od najvećih svetskih sajmova obuće sa sedištem u Milanu (MICAM). Na samom otvaranju predsednik pomenute manifestacije Vito Artioli podsetio je da se,i pored ogromnog odziva učesnika na sajmu (sva mesta su popunjena tokom čitava četiri dana trajanja),treba prisetiti da je 2009. bila i najgora godina u istoriji italijanske modne industrije: 235 fabrika obuće je zatvoreno,čime je proizvodnja opala za 12,5 odsto.

U moru velikih robnih kuća ulice italijanske prestonice ipak se idalje razlikuju prisustvom malih radnji i butika u potpunosti posvećenih prodajiautentičnih italijanskih cipela (u nekim slučajevima i ručno rađenih). I pored uočljivih znakova krize, sinkretizam umetnosti, hrane, vina, mode,a naročito obuća,i danas predstavlja nezaobilazni element italijanskog DNA.

Marina Lalović