Градоначелница Ана Оливера, прва жена на челу уругвајске престонице, чланица Комунистичке партије Уругваја, која већ десетак година у оквиру Широког фронта левице (Френте амплио) побеђује на демократским изборима у земљи, зажелела је добродошлицу нашој филмској екипи која ће на пролеће кренути пут Монтевидеа. У ексклузивном телефонском разговору за „Политику“ описала нам је како сада стоје ствари у Монтевидеу у коме је на првом Мундијалу наша репрезентација остварила највећи успех у историји. Све је у овом тренутку у Монтевидеу супротно од оног код нас: сунце жари, лето у пуном јеку, на песку крај мора игра се фудбал, плаже пуне, има посла више него радника, из околних латиноамеричких земаља позивају се гастарбајтери, свако дете у државним основним школама добило је свој компјутер, левица је на власти у целој земљи, комунисткиња на челу престонице у којој живи половина становника тромилионске уругвајске нације.

Ми овде усред зиме у Београду нешто ових дана мислимо на Монтевидео, реците нам шта се сада тамо дешава? И уједно желимо да вам честитамо што сте прва жена на челу престонице Уругваја … И још комуниста?

Већ годинама жене су постале активне, ваљда и због јако тмурних дана војне диктатуре која је харала континентом. И ево сада је на челу највеће латиноамеричке земље Бразила прва жена председник (Дилма Русеф), такође са левице. У нашем комшилуку је председница Аргентине Кристина Фернандес, пре тога у Чилеу је успешно водила земљу Мишел Бачеле, такође левичарка… И ето први пут на челу Монтевидеа је једна жена. У овом делу света десница се повезује са диктатурама, а левица је демократична, она на власт долази на изборима

Али мене сада интересује фудбал због овог нашег филма који нас је све обасјао у хладне дане. Па се бојим да, ако су жене преузеле власт у мачистичким земљама, за фудбал нећете имати баш много разумевања?

Ма какви. Па ми смо на последњем светском првенству освојили четврто место. Сви смо у Уругвају на то поносни. Цела екипа и селектор су почасни грађани Монтевидеа.

Значи и ви волите фудбал?

Наравно, фудбал је за Уругвајце, и за жене и за мушкарце, одувек страствена љубав. О фудбалу и о политици сви све знамо, само нас питајте.

Ви сте као ми у Србији, и ми све знамо и о политици и о фудбалу?

Свако овде „зна“ како да се води земља, шта је најбоље, кога где да ставимо, ко је за министарску фотељу а ко за председника. Исто је и кад је реч о фудбалу. Сви бисмо могли да будемо председници, капетани Уругваја, фудбалски селектори или бар капитени. То је једна иста вечна љубав.

А како се то десило да под владом левичара, усред светске кризе, Уругвај тако добро напредује не само у фудбалу већ и економски?

Већ петнаест година Уругвај има левичарску владу, али овога пута добили смо изборе и у много више округа. Још 2002. смо направили план како да смањимо јаз између богатих и екстремно сиромашних, па смо у томе и успели пре него што је почела светска криза. Посебни савети контролишу минималну зараду, обезбеђују пружање социјалне заштите. Направили смо и реформу пензионог система па данас људи уживају пензију после тридесет година радног стажа или кад напуне 60 година. Незапосленост је ниска, а много се гради, па смо позвали раднике из суседних земаља да дођу на привремени рад. Породице са нижим зарадама добијају дечије додатке. Све смо то урадили унапред, па кад је дошла криза, она није, како се то увек раније дешавало, задала фаталне ударце најугроженијим деловима друштва.

Пре него што сте постали градоначелница, пре мање од годину дана, били сте заменица министра за социјални развој?

Да, и пре три године била сам на једној конференцији УН у Паризу где се говорило управо о заштити најугроженијих слојева у кризним временима. Ми смо све те алатке које су препоручивале УН већ били уградили у наш систем као перманентне мере. И то нам је помогло не само да се развијамо као земља већ и да се изборимо са незапосленошћу. Упркос свим кризним ветровима, само је у прва три месеца 2008. за један одсто порастао број незапослених, и после је почео да се смањује, до дана данашњег.

При том буџет за социјалну помоћ нисмо смањивали. Посебним програмом обезбедили смо по један компјутер за свако дете у државној основној школи. Уругвај је прва земља која неће имати компјутерски неписмене становнике.

Шта сада планирате?

Па на почетку смо поставили за циљ да смањимо број сиромашних, а сада нам је у плану да сиромаштво потпуно искоренимо.

Ипак, иако левица, ви остајете верни демократским принципима, вишепартијском систему, слободним медијима… Како објашњавате да Уругвајци и многи други Латиноамериканци гласају за левицу као за опцију?

Левица је у Уругвају успела да одржи своју снагу чак и да преживи и времена десничарске војне диктатуре која је починила страшне злочине. Познато вам је да је код нас било тајних затвора, несталих, да су многи морали да побегну из земље. И када је диктатура најзад збачена, у народу је расла подршка левици. Први избори после диктатуре били су 1984. а већ на другим изборима левица је освојила велики број гласова.

Табаре Васкес из левичарског Френте амплио (Широки фронт) био је први председник ове земље ван традиционалне две партије које су се смењивале. Свакако, наш успех је овде природан, јер ми смо ти који смо браниоци демократију, док су многе друге странке склапале пакт са диктатуром.

Где се данас игра фудбал у Монтевидеу?

Исти стадион који ћете ви видети у наставку филма и даље је једини стадион у Монтевидеу. Зове се „Сентенарио“ и у њега стаје 50.000 навијача. Али планирамо да изградимо још стадиона, уколико бисмо добили организацију Мундијала за 2030, на стогодишњицу првог Мундијала.

Фудбал расте мимо тог једног стадиона?

Садашњи селектор наше репрезентације отпочео је кампању да се у свим деловима земље отворе спортски центри. Овде готово свако дете игра фудбал. Има огроман број импровизованих терена, са головима, заиста се игра на сваком месту. Али кад мало одрасту, настане прекид. Зато селектор предводи кампању да се настави са спортом као обавезним делом средњошколског образовања и да се отворе нови терени за фудбал у оквиру средњих школа. Да се боље повеже национална фудбалска организација са средњим школама.

Али лопта се у Уругвају пика спонтано, на сваком пољанчету?

Баш свуда, испред наше зграде градске скупштине поставили смо били неке контејнере за бацање папира, и киоске. Морали смо да их уклонимо јер клинци су ту поставили голове и почели да играју фудбал. На плажама, а добро знате да је Монтевидео сав у пешчаним обалама, свуда су голови и екипе свих узраста.

Кажите нам нешто о себи?

Професор сам француског језика и дан-данас држим часове у вечерњој школи, кад затворим канцеларију у градској скупштини.

Да ли сте сањали за време диктатуре, у егзилу, у Француској, да ћете се вратити у своју земљу и постати градоначелница Монтевидеа?

То су две одвојене ствари. Сваког дана у егзилу сањала сам о повратку. Када сам се 26. септембра 1984. вратила у Монтевидео, чинило ми се да никад из њега нисам ни одлазила. Али ни ја ни други активисти левице нисмо могли ни да замислимо да ћемо једном ми бити ти који ће управљати овом земљом. Моји другови из Комунистичке партије прошли су кроз велике невоље, затворе, тортуре, многи су изгубили живот. А када је председник Табаре Васкес из Широког фронта предложио комунистима да преузму министарство за социјални развој, било је то као кад ти се оствари дечији сан. Никад нисам могла да о томе мислим као о реалној опцији.

Како се сада осећате, непуну годину дана пошто сте постали градоначелница?

Посвећена сам овом послу, волим га из свег срца. Стало ми је да у контакту са људима за ових пет година, колико траје мандат, све циљеве испунимо. А најважнији од наших задатака је да потпуно искоренимо сиромаштво, што је одувек био програм сваке левице.

А танго, да ли танго припада Буенос Ајресу који вам је преко пута Рио Плате?

Танго припада Рио Плати, која се налази између нас и Буенос Ајреса. Танго је рођен у луци: и Монтевидео и Буенос Ајрес саздани су и расли су око луке, само што је наша рива много лепша од суседне. Ми је нисмо приватизовали, она је приступачна свима, рекла бих да Уругвајци нису елитисти.

Онда вам као жени сигурно више лежи танго него фудбал?

Грешите, у тангу има много више мачизма него у фудбалу.

Зорана Шуваковић

-----------------------------------------------

На „Сентенарију” Уругвајци непобедиви

Све велике утакмице и даље се играју на стадиону „Сентенарио”, изграђеном 1929, управо да би се на њему одржало прво светско првенство у фудбалу. Исте 1930, када су наши момци одмеравали снаге у Монтевидеу, Уругвајци су славили и сто година своје независности.

Да ли због ватрених навијача, или због магије која из ове грађевине излази, тек Уругвајци су много јаки кад играју на њему. Чак је и први састав Бразилаца на „Сентенарију” 17 пута изгубио од домаћина, а само три пута их добио. Верује се да ће Монтевидеу припасти част да организује Светско фудбалско првенство 2030. на стогодишњицу првог Мундијала. Тада ће у овом приморском граду морати да никне још неколико стадиона.

-------------------------------------------------------------------

Сваком детету по лаптоп

Уругвај је недавно постао једина земља на свету која је наручила по један компјутер за свако дете, преко фондације која се тако и зове (One laptop per child) и која је првобитно тврдила да ће ове уређаје за земље у развоју испоручивати по цени од сто долара по комаду. Цена лаптопа ове фондације, створене с циљем да премости дигитални амбис између развијених и земаља у развоју, међутим, у међувремену је порасла на 199 долара.

-----------------------------------------------------------------

Уругвајци пију мате

Сви у Уругвају и у суседној Аргентини пију чај мате који се обично испија из металне сламке. Лишће матеа се прелива врелом водом, а посуда је најчешће од једне врсте тикве чији су ободи опточени сребрним резбаријама.

 З. Ш.