Наш је живот наш задатак и свака особа треба да види, осети и проживи оно што је њој важно и специфично и да не дозволи да буде клонирани појединац коме је неко наметнуо оно што је тај неко хтео, каже психолог Љубица Уводић-Вранић, поводом своје нове књиге „Авантура личне промене”.

Поднаслов „Приручник за одрасле који још желе да расту” наговештава став загребачке ауторке да човек никада не сме да престане да ради на себи, у чему му помаже и поменути наслов из жанра популарне психологије.

– Треба учити целог живота. Можемо читати, причати са особама у које имамо поверења, писати, цртати, певати... Важно је да не ћутимо и не киселимо своју муку у себи, већ да је поделимо са другима да би се та мука смањила. А ако се ради о весељу које делимо, онда се то весеље удвостручује, објашњава наша саговорница која води „Петком у пет”, удружење за побољшање квалитета живота.

– Хтела сам да пошаљем поруку читаоцима, а тиме подсетим и себе, да не смемо да будемо саботери својих живота. Уместо тога, упустимо се у авантуру личне промене.

Управо су промена, рад на себи и потрага за квалитетнијим животом рам у који ауторка ставља све појмове које обрађује: нетолеранција, недостатак самопоуздања, инаћење, оговарање, наседање на провокације... Психичко здравље описује као детелину са четири листа. Срећан је онај ко је пронашао начин како да се емоционално пуни, активно живи, негује самопоуздање и чува границе своје личности.

– Морамо да чувамо своје границе. Људи често желе да радимо оно што не желимо. Хоће да нас „поправе” односно учине себи сличнима. А мали принц каже: „Другачији си – обогаћујеш ме!”

Још једна од поука је и да два и два нису увек четири и да не треба жалити са пропуштеним аутобусом – никада не знате кога ћете срести баш зато што сте закаснили!

Као професор психологије и практичар који годинама потпомаже психички развој људи, Уводић-Вранић је прошле године у Загребу проглашена „шампионком здравља”. Како би читаоцима објаснила на шта тачно мисли, често наводи низ примера. Ауторка књига „Пријатељу, како си” и „Како се добро посвађати”, у свом последњем наслову помиње и своју мајку. Она је, пише Уводић-Вранић, живот подредила мужу и деци одричући се својих жеља, па је, верује ауторка, то вероватно и разлог зашто није поживела довољно дуго да ужива у успеху своје ћерке.

– Има вечних тема о којима пуно знамо, али о којима и даље пишемо јер их нисмо савладали. Тако се увек изнова питамо о љубави, поверењу, љубомори, свађи... Антигона и Дездемона, Ана Карењина и онај несрећни младић „Ловац у житу” – још увек су око нас.

Према њеном искуству, један од најбољих начина да себи загорчате живот јесте да будете нетолерантни.

– Нетолерантни нас често заразе. Онда им се светимо што су били нетолерантни тако што и ми према њима бивамо нетолерантни. Звучи парадоксално? Па и јесте. И опасно.

Коначно, ко жели да упропасти живот себи и другима, најбоље да изабере хоби звани оговарање. Уводић-Вранић примећује да људи склони трачевима у ствари вапе за добром причом. Требају ли онда мало више да читају како би књигама угасили жеђ уместо што сплеткама пале пожаре?

– Најбоље да читају штампу! Жута штампа је пуна „истинитих” прича, ако ће се тако сами себи чинити бољима упоређујући се са разоткривенима, каже кроз шалу и додаје да је још боље да машту не расипају узалуд већ да напишу своје приче:

– Уместо да буду оговарачи постаће писци! Ако им издавачи не прихвате рукопис, макар су искористили библиотерапију да искажу своје необуздане и раскошне таленте измишљања.

Ј. Стевановић

-----------------------------------------------------------

Мужу драги, шта још могу да урадим за тебе

Да бисмо сачували живце, ствари често треба да окренемо на шалу. Ево примера из књиге.

Муж зове супругу са посла и пита је шта ради. Њена прва помисао је: „Мучим се као идиот, поспремам твоје чарапе и одећу која се налази по целом стану и притом одговарам на питања твоје досадне мајке. Ти би заиста могао у повратку купити макар...”

Уместо тога, да би избегла свађу, а опет рекла шта мисли, жена каже: „Била сам у продавници да нам купим нешто за ручкић, па сам мало поспремала наше гнездо, мало сам се испричала са твојом мајком, сад јој идем у апотеку... Радим ли довољно или да још нешто измислим? А кад смо већ код измишљања, измисли неку салату на повратку кући”.