Већина младих људи чврсто верује да љубав почиње заљубљивањем. Неки једноставно не могу да схвате како би друкчије љубав могла и да почне, ако не заљубљивањем: „А како да знам да некога волим, ако се у њега не заљубим?” Међутим, заљубљивање и љубав су осећања која се по својим психолошким механизмима потпуно разликују. То су два различита осећања. Како онда може једно осећање да буде почетак оног другог, различитог осећања? У ком су односу ова два осећања?

Заљубљеност је заснована на илузији о другој особи, а љубав на познавању друге особе каква јесте у стварности. Шта се догађа када неко са искривљене слике стварности „преклопи” на исправну слику стварности? Може ли улепшана илузија бити гаранција да следи лепа стварност?

Пројекција и идеализација омогућују заљубљивање. Особа носи представу о правом партнеру и када се појави неко ко је довољно сличан са том представом, особа пројектује и мисли да је други управо онакав каквог тражи. Али када стварност оповргне пројектовано, заљубљеност престаје. И зато је заљубљивање по својој дефиницији пролазно осећање. А када заљубљеност престане могући су различити други односи.

Вероватно је најчешћи исход разљубљивања разочараност. Особа једноставно схвати да онај у кога је била заљубљена није такав каквим га је оценила, да јој не вреди толико колико је мислила, већ далеко мање. Разочараност је непријатно, али веома корисно осећање јер омогућује особи да поново реагује на стварност. Али некада разочараност води у презир или мржњу. Уместо да илузију заљубљивања схвати као своју грешку, особа у њој види намеру другог да је превари и искористи. Особа себе види као жртву завере другог који ју је за тренутак „завео” или „зачарао”.

Разљубљивање води и у равнодушност. Типично је да се особа постепено „охлади”, полако увиђајући да други није онаквим каквим га је доживљавала током заљубљености.

Разљубљена особа може схватити да други није лош, али да није довољно добар да би са њим остала у партнерском односу. Тада покушава да однос претвори у пријатељски однос. Некада чини компромис и остаје у вези којом није задовољна.

А некада разљубљена особа схвати да други није онаквим каквим га је замишљала, али да јој се свиђа такав какав јесте у стварности. У том случају заиста можемо рећи да заљубљеност прелази у љубав, или, да бисмо нагласили дисконтинуитет ових осећања, да заљубљеност „прескаче” у љубав. Али то се далеко ређе дешава него што се мисли. Наивно је веровати да заљубљеност аутоматски води у љубав.