Че­тр­де­се­ти Фест одр­жа­ће се у Бе­о­гра­ду од 24. фе­бру­а­ра до 4. мар­та под сло­га­ном „У све­ту ве­ли­ких”. Ње­гов по­кре­тач, као је­дан од осни­ва­ча Би­те­фа, Бе­му­са и „Ра­до­сти Евро­пе”, био је Ми­лан Ву­кос, та­да ре­пу­блич­ки ми­ни­стар за кул­ту­ру, па пот­пред­сед­ник Скуп­шти­не гра­да, а од 1972. до 1985. ге­не­рал­ни ди­рек­тор Ра­дио-те­ле­ви­зи­је Бе­о­град, па че­ти­ри го­ди­не ам­ба­са­дор у Ве­не­цу­е­ли.

Ро­ђен је 27. ја­ну­а­ра 1932. у Кра­гу­јев­цу. По обра­зо­ва­њу је про­фе­сор књи­жев­но­сти, с про­сеч­ном оце­ном 9,5. Жи­ви у Бе­о­гра­ду са су­пру­гом Сте­ван­ком. Из пр­вог бра­ка има ћер­ку Ма­ју, а од ње уну­ка Са­шу.

От­куд Вам иде­је за ове ак­ци­је?

Бе­о­град до по­чет­ка ше­зде­се­тих ни­је имао ни­јед­ну зна­чај­ни­ју ме­ђу­на­род­ну кул­тур­ну ма­ни­фе­ста­ци­ју. Та­да сам, ор­га­ни­зу­ју­ћи пр­ви Би­теф, у ства­ри по­др­жао иде­ју Ми­ре Тра­и­ло­вић и Јо­ва­на Ћи­ри­ло­ва, нај­зна­чај­ни­јих љу­ди по­зо­ри­шта. По­сле то­га сам био пот­пред­сед­ник Скуп­шти­не гра­да у вре­ме пред­сед­ни­ко­ва­ња Бран­ка Пе­ши­ћа, нај­бо­љег гра­до­на­чел­ни­ка Бе­о­гра­да свих вре­ме­на. На­ша основ­на ори­јен­та­ци­ја је би­ла да Бе­о­град бу­де не са­мо леп град, већ и зна­ча­јан кул­тур­ни цен­тар Евро­пе.

А ко Вас је увео у свет фил­ма?

Пре­те­ча Фе­ста је би­ла ре­ви­ја ре­при­зних фил­мо­ва у Кул­тур­ном цен­тру Бе­о­гра­да ко­ју је ор­га­ни­зо­вао Ми­лу­тин Чо­лић, но­ви­нар „По­ли­ти­ке”. Бе­о­град је о то­ме бру­јао. И то ми је да­ло иде­ју да Чо­лић при­пре­ми ме­ђу­на­род­ни филм­ски фе­сти­вал. А он је од­лу­чио да то бу­ду фил­мо­ви ко­ји су до­би­ли ме­ђу­на­род­не на­гра­де. И већ дан ка­сни­је офор­мио је свој тим за ор­га­ни­за­ци­ју пр­вог Фе­ста. Ту су би­ли ре­ди­те­љи Са­ша Пе­тро­вић, Ду­шан Ма­ка­ве­јев, Жи­во­јин Па­вло­вић и кри­ти­чар Пе­тар Волк.

И ка­ко је то кре­ну­ло?

Био је то наш филм­ски пут око све­та. На про­гра­му је би­ло и ви­ше од 200 фил­мо­ва. У Бе­о­град су до­ла­зи­ли нај­зна­чај­ни­ји глум­ци и ре­жи­се­ри са свих кон­ти­не­на­та. За мно­ге од њих би­ла је част да та­да до­ђу у Бе­о­град. А би­ло је ту и фил­мо­ва ко­ји ни­су би­ли по уку­су вла­сти. То су фил­мо­ви „цр­ног та­ла­са” ко­ји су при­ка­зи­ва­ни од по­но­ћи. Ипак, са­ла До­ма син­ди­ка­та је би­ла пу­на, а власт је ћу­та­ла.

Ко­ји филм је обе­ле­жио пр­ви Фест?

Би­ла је то ан­ти­рат­на, цр­на ко­ме­ди­ја Ро­бер­та Алт­ма­на „Меш”. То је при­ча о ра­ду ле­ка­ра у вој­ној ба­зи у вре­ме ра­та у Ко­ре­ји, а у ства­ри исме­ва­ње аме­рич­ке вла­сти због ра­та у Ви­јет­на­му. Фан­та­стич­но су уло­ге од­и­гра­ли Ели­от Гулд и До­налд Са­тер­ленд.

А ко­је још умет­ни­ке по­себ­но пам­ти­те?

Мно­ге, али по­себ­но Френ­си­са Фор­да Ко­по­лу и глум­це Ро­бер­та де Ни­ра и Џо­ни­ја Вајс­ми­ле­ра, а ра­до се се­ћам и Џо­зе­фи­не Бе­кер. Ко­по­ла нам је об­ја­снио две вер­зи­је свог ра­да при сни­ма­њу „Ку­ма 1” и „Ку­ма 2”. Пр­вог „Ку­ма” је ре­жи­рао по по­руџ­би­ни, па та при­ча о ма­фи­ји ви­ше ли­чи на ро­ман­су, а ма­ње на су­ро­ве об­ра­чу­не љу­ди из под­зе­мља. А дру­ги „Кум” је био баш оно што је он ми­слио о ганг­сте­ри­ма.

Ка­кав је био Де Ни­ро?

Не­по­сре­дан. Два пу­та је био на Фе­сту: 1976. с „Ку­мом 2”, а го­ди­ну ка­сни­је с фил­мом „Њу­јорк, Њу­јорк”. Пр­ви пут је био са же­ном, му­лат­ки­њом, глу­ми­цом Да­ја­ном Ебот, с ко­јом има си­на Ра­фа­ла. Из пр­вог бра­ка има ћер­ку Еми, ко­ју је по ро­ма­ну Иве Ан­дри­ћа „На Дри­ни ћу­при­ја” на­звао Дри­на. Као сту­дент је, кра­јем ше­зде­се­тих, био два пу­та у Ср­би­ји. Пр­ви пут је ко­на­чио код јед­ног се­ља­ка с ко­јим је на ни­шкој пи­ја­ци про­да­вао па­ра­дајз... Ита­ли­јан­ског је по­ре­кла, па је увек био у дру­штву зе­мља­ка: Ко­по­ле, Скор­се­зеа, Ка­са­ве­ти­са, Лај­зе Ми­не­ли, Ала Па­чи­на, Ста­ло­неа...

Да ли Вас по­зи­ва­ју на Фест, Бе­мус...?

Пр­вих го­ди­на, кад сам био ди­рек­тор те­ле­ви­зи­је, имао сам по­зив­ни­цу за по­ча­сну ло­жу, по­сле то­га сам, не­ко­ли­ко го­ди­на, до­би­јао ула­зни­це за све пред­ста­ве, по­том са­мо за по­че­так Фе­ста, а сад, већ не­ко­ли­ко го­ди­на, не до­би­јам ни­шта. До­шли су но­ви љу­ди ко­ји су се ро­ди­ли кад и Фест, или ма­ло ра­ни­је, па има­ју но­ве жи­вот­не ори­јен­ти­ре.

Чи­ме сте обе­ле­жи­ли рад на ТВ Бе­о­град...

Би­ли смо та­да је­ди­на те­ле­ви­зи­ја, па сам око се­бе имао из­у­зе­тан скуп ве­ли­ких ин­те­лек­ту­а­ла­ца ко­ји су има­ли же­љу да се ба­ве њо­ме. За­хва­љу­ју­ћи то­ме, не ме­ни, на­рав­но, то је би­ло нај­бо­ље до­ба на­ше те­ле­ви­зи­је. Та­ко је, углав­ном, би­ло свих три­на­ест го­ди­на ко­ли­ко сам био на по­ло­жа­ју ди­рек­то­ра. Тек по­сле то­га се по­ја­вио Сту­дио Б, а сад ви­ше и не знам ко­ли­ко у Ср­би­ји има те­ле­ви­зи­ја.

... а чи­ме као ам­ба­са­дор?

Ни­кад, у би­ло ком ра­ду, ни­сам ста­вљао се­бе у пр­ви план већ је то, ис­кљу­чи­во, увек био по­сао ко­ји ми је био по­ве­рен. Та­ко сам по­сту­пао и че­ти­ри го­ди­не у Ве­не­цу­е­ли ко­ја је окре­ну­та Ка­ри­би­ма, а глав­ни град Ка­ра­кас је на три­де­сет ки­ло­ме­та­ра од мо­ра и на хи­ља­ду ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не уз стал­ну тем­пе­ра­ту­ру од 30 сте­пе­ни. Ди­вио сам се и ужи­вао у тим да­ро­ви­ма при­ро­де, а ди­вље­ње и да­ва­ње да­ју сми­сао жи­во­ту.

Шта Вас сад нај­ви­ше ра­ду­је?

Кроз пет да­на пу­ним осам­де­се­ту го­ди­ну. И сва­ког ју­тра ме, кад се пот­пу­но ра­са­ним, нај­ви­ше ра­ду­је кад ме – ни­шта не бо­ли. До­бро је док ме здра­вље слу­жи.

Чи­ме се сад ба­ви­те?

По­чео сам пре де­се­так го­ди­на да пи­шем ме­мо­а­ре, али ху­мо­ри­стич­ке ме­мо­а­ре под на­сло­вом „Ус­по(н)ме­не”. По во­ка­ци­ји сам ху­мо­ри­ста. Био сам гим­на­зи­ја­лац у Кра­гу­јев­цу кад су ме по­зва­ли из бе­о­град­ског „Је­жа”. Ну­ди­ли су ми и сти­пен­ди­ју, али ни­сам то при­хва­тио за­то што ме ин­те­ре­со­ва­ло и све оста­ло. Ипак, ко­ри­стио сам, по­не­кад, тај та­ле­нат у озбиљ­ним раз­го­во­ри­ма.

На при­мер?

Оца не пам­тим. Оти­шао је од нас кад сам имао че­ти­ри го­ди­не, а мај­ка је би­ла те­шко бо­ле­сна. Шко­ло­ва­ли су ме ба­ба и де­да. И кад ме но­ви­нар „По­ли­ти­ке” Зи­ра Ада­мо­вић пи­тао: „Ко је на Вас нај­ви­ше ути­цао и за­што?”од­го­во­рио сам: „Јед­на обич­на срп­ска ко­за”. И та­ко је би­ло. По­чет­ком ра­та ујак је на­ба­вио ко­зу да би­смо мо­гли да се пре­хра­ни­мо, а мој за­да­так је био да сва­ког да­на, пре и по­сле под­не, во­дим ко­зу на обли­жњу ли­ва­ду на ис­па­шу.