Марина Цветић је дошла у родни Београд са уобичајеном тремом. На Осмом салону вина представила је три бербе, а свака је, каже, за произвођаче као позоришна премијера – никада не знају да ли ће да добије аплаузе или покуде. Похвале ни сада нису изостале од љубитеља вина у Србији који већ десетак година уживају у „монтепулчану”, „требјану” и „шардонеу” винарије „Машарели” из италијанске регије Абруцо.

Три године откако је изгубила животног и пословног партнера Ђанија Машарелија, Марина са истом енергијом наставља да ради као амбасадор регије која је, захваљујући њима, уцртана на мапу као поднебље врхунских вина. Освојени су Северна Америка, Европа и Кина, од ове године их има на тржишту Тајланда и Малезије, а циљ је да се за три године прошире са садашњих 36 на 60 земаља. У јакој конкуренцији то није лак задатак.

– Ако квалитет није усклађен с ценом, тржиште ће вас одмах одбацити. Битна је и комуникација, јер вино није индустријски производ. Важно је која је твоја филозофија и шта хоћеш вином да кажеш – каже Марина Цветић.

Прича винарије „Машарели” је прича о људима који имају свој сан, воле природу и њене дарове и могу да буду снажан економски мотор и фактор промене. Али то је истовремено и романтична прича о великој љубави. Ђани Машарели је пре 20 година одлучио да једну линију назове по жени коју је неколико година раније упознао у Далмацији и довео у Сан Марино Сула Маручина, градић смештен између обале Јадрана и планине Мајели, јужно од Пескаре.

– Мушкарци су обично поносни на свој успех и не желе да га деле ни с ким. Пре 20 година је било чудно да један Италијан назове своје вино „Марина Цветић”. Била је и велика инвестиција да се оно представи свету. Али то је био доказ да љубав нема границе.

Испоставило се да је понекад ово име одзвањало боље него тада већ цењено „Машарели“. Марина се присећа анегдоте из Њујорка. Амерички дистрибутер хтео је да упозна њеног супруга с једним њујоршким ресторатером и представио га је као Ђанија Машарелија, произвођача „монтепулчана” из Абруца. Овај му је одговорио да му „то не треба, јер већ има Марину Цветић”.

Касније је избачено још једно вино са српским именом – „искра”. Ђани је имао идеју да улаже у винограде у Србији, али су закључили да би то било тешко спровести у дело због удаљености.

Жена која данас управља имањем од 320 хектара (прозводи осим вина и органско маслиново уље), чланица је „Жена од вина”, удружења дама које се професионално баве пићем богова. У винограде улази сваки дан, а ту често проводи и време које успе да „украде” за своје троје деце.

– Виногради су мој Тибет, моје лично спиритуално уточиште. Кад немам обавезе прошетам с децом по имању. Понесемо мало вина и сира, са ћебета гледамо сунце и слушамо птице. Природа је најбоља ментална бања.

Ј. Каваја

-----------------------------------------------------------

Вино не служи да се напијеш

У дому Машарелијевих вино је сваки дан на столу и деца га од малена миришу.

– Старија ћерка је са 11 година за ужину јела хлеб умочен у вино. Тако је мој муж одрастао, a тако и његови дедови. На Медитерану мање младих има проблема са алкохолом, јер су одрасли с вином и знају да оно не служи да се напијеш. Вино ставља у погон цело тело и сва чула, постанеш осетљив и активан, а важно је да човек буде осетљив на све што се дешава у животу. Ако има развијена чула једноставно ће му бити у животу да открије шта ваља. Та осетљивост мора да се гради као кућа, камен по камен – сматра Марина Цветић.