Лето 2006. у Тоскани било је топло, али не превише, у августу је пало мало кише и то је било довољно да са имања „Казанова ди Нери” у Монталчину стигне још једно савршено вино. „Брунело Теута нуова” , берба 2006, добио је максималних сто поена од реномираног винског критичара Џејмса Саклинга.

Ђакомо Нери, власник ове чувене винске куће, чија су два различита вина чак три пута добијала „сто од сто”, каже да не постоји чаробна формула.

– У производњи вина пресудан је квалитет грожђа. Локација винограда Теута нуова је невероватна. То су изванредни виногради који дају одлично грожђе, а други важан фактор је време које је те године било идеално – објашњава Нери, који је ових дана други пут посетио Београд и на дегустацију донео нове боце.

Свака од шест етикета које „Казанова ди Нери” производи јединствена је по винограду из ког се бере грожђе, иако је реч углавном о најважнијој италијанској сорти санђовезе. Разликују се и по томе колико одлеже у храстовој буради, а колико још после у боци, али за свако важи исто правило: уживање је загарантовано, и ако се отвори одмах и ако се остави да одлежи.

Њихова пословна филозофија је квалитет који одржавају у свакој берби, што значи: ако зрна једног лета нису упила довољно сунца, неко од вина ће ту годину „прескочити”. То се 2005. десило награђиваном „череталту”, чија цена достиже скоро 200 евра по боци.

Када га питају уз какву храну препоручује ово вино, оцењено са сто поена за бербу 2006, Нери одговара:

– Бирајте најбоље људе да га с њима попијете, а храна је мање важна.

Са 65 хектара породичних винограда у Монталчину, малој вароши на југу Тоскане, производи се 200.000 боца годишње. У процесу производње држе се традиције: грожђе се бере искључиво ручно, не користе се пумпе, већ природна сила гравитације. Нове винограде не купују, јер најбоља земља је већ њихова. А велика криза која је захватила Италију није дотакла и фамилију Нери.

– За нас је ово добар тренутак. Све што произведемо можемо да продамо. Осамдесет одсто извозимо у 39 земаља. Најважнија тржишта су Северна Америка и Европа, а од недавно извозимо и у Азију.

За предстојеће празнике у породичној кући отвориће боце које се чувају за специјалне прилике, а чаша вина за вечеру дозвољена је чак и најмлађем од троје деце, Маријани (12).

– За овај Божић сам оставио „череталто” из 1981. и једну боцу „росо ди монталчина” из 1982. За нас вечера без вина није вечера – каже Нери који деци покушава да пренесе љубав и поштовање према вину и да их научи да пију мало и предност дају квалитету. Нада се да ће га старији син Ђовани (20) наследити као што је он наследио свог оца, али ће му оставити слободу да сам одлучи.

– Потребна је велика страст да би се производила добра и јединствена вина. Ако ње нема онда овај посао није лак.

------------------------------------------------------------------------------

Вино мора да буде препознатљиво

Прошли пут кад је био у Београду крајем 2009. Нери се изненадио колико се људи овде разумеју у пиће богова. Тада је пробао десетак српских вина и открио да су врло квалитетна. Могу ли да прођу на светком тржишту?

– Осим квалитета данас је важна препознатљивост вина, да кад га окусите можете да кажете одакле је. Ако је вино добро и истовремено особено, може да се извози широм света.