Црвене лампице упалиле су се у Институту Каролинска у Стокхолму када су у понедељак, само три сата после објављивања добитника Нобелове награде за медицину, сазнали да је један од лауреата преминуо три дана раније. Нобелов комитет се одмах састао и одлучио да Ралфу Стајнману постхумно додели признање.

Бројне друге недоумице везане за Нобела ипак се нису могле решити хитним састанцима у Стокхолму или Ослу, где се додељује најконтроверзнија награда – за мир. Тако најпрестижнија награда у свету ипак трпи озбиљне критике.

Нобел се не додељује постхумно изузев ако лауреат не премине после објављивања имена добитника али пре доделе 10. децембра. То се догодило 1996. када је економиста Вилијем Викри умро неколико дана после вести из Скандинавије. Стајнман није био међу живима када су саопштена имена награђених. Зато није било јасно шта ће бити са овогодишњом наградом све док чланови комитета нису изјавили да нема измена јер они у време одлучивања нису знали да је канадски научник преминуо.

На сајту Нобелове награде пише да је комитет трпео критике због појединих признања за мир јер се она додељују и за борбу за људска права због чега се поједине земље осећају прозваним. Прошлогодишњи победник, кинески борац за људска права, дисидент и затвореник Љу Сијаобо у очима власти у Пекингу је криминалац. Зато Кина, као и 18 других земаља које нису хтеле да јој се замере, није послала представнике на церемонију доделе.

Оцена је била и да је Барак Обама 2009. незаслужено добио Нобела за мир – био је у Белој кући само 11 дана када је комитет примио све номинације заједно са биографијама и достигнућима кандидата. Новине су штампале коментаре типа: шта је амерички председник могао да уради за мир у свету за две недеље што Махатма Ганди, никада награђен, није могао за цео век ненасилне борбе и отпора окупацији?

Немали број интелектуалаца рекао је за америчког државног секретара Хенрија Кисинџера да је пре ратни хушкач него миротворац када је 1973. овенчан славом због рада на миру у Вијетнаму.

Награда за књижевност често је осуђивана због фаворизовања Европљана. Чим је шведски песник Томас Транстремер проглашен овогодишњим нобеловцем за књижевност, амерички медији су брзо избројали да је то осми Европљанин за последњих десет година. Када је 2009. отишла у руке немачке списатељице Херте Милер, „Вашингтон пост” је објавио да већина америчких професора књижевности никада није чула за њу. А када је пет година раније тријумфовала Аустријанка Елфриде Јелинек, један члан комитета је поднео оставку оценивши да је одлука скандалозна. Он је за тадашњу лауреаткињу казао да не уме да уметнички обликује текст као и да углавном пише порнографију.

Оставке су подношене и 1994. јер се нису сви сложили са одлуком да вођа Палестинаца Јасер Арафат добије награду за мир – један члан комитета је рекао да је Арафат терориста и да не може да добије заслуге за мирење на Блиском истоку. Нобелов комитет је и званично признао да је највећи пропуст што Гандију није додељена награда

Осим због оних који су је добили, Нобелова награда је критикована и због оних који нису, а свакако су је заслужили. Највећи број познавалаца се слаже да списатељица Перл Бак није смела да се нађе међу добитницима награде коју никада нису добили Лав Толстој, Џејмс Џојс, Емил Зола, Марк Твен, Џозеф Конрад, Марсел Пруст, Франц Кафка, Антон Чехов, Гертруда Стајн, Ежен Јонеско и Вирџинија Вулф.

Ј. С.