Од 7. јуна када су ускочили у воду Ташмајдана до 11. септембра и стајања на бронзаном делу победничког постоља на Европском првенству у Загребу протекла су тачно 97 дана. У том периоду Србија је богатија за три медаље, у режији ватерполиста, најуспешнијих спортиста у протеклих неколико година.

Злато у Светској лиги и Светском купу допуњено је бронзом на Европском првенству у Загребу. Изванредно такмичење у свим сегментима, од организације, преко атмосфере до самих утакмица.

О пласману неколико речи. Хрватска је зналачки користила амбијент, одређене недостатке у игри надокнађивала борбеношћу, заражену хуком трибина. У ватерполо класицима поражени су заслужено од Црне Горе, против Србије имали доста и среће. Све је то део спорта. У финалу Италија је само у првој четвртини била равноправан ривал.

Нема сумње да су „азури”, по пласману, најпријатније изненађење првенства. Селектор Алесандро Кампања је драстично променио састав у односу на Светско првенство у Риму, задржао је само четворицу играча. Одбрана стално на граници искључења, напад дуг, позициони. Многи нису обраћали пажњу на њих попут Црногораца и то им се скупо вратило. Ипак, тешко је веровати, да ће овај састав Италије у неким будућим такмичењима бити кандидат за злато.

Србија је трећа. Од осам утакмица чак четири са, на папиру, најтежим ривалима. Заслужен пораз од Мађара у групи, мало несрећан од Хрвата у полуфиналу, али је утисак потпуно поправљен великим тријумфом против Црне Горе у четвртфиналу и у сусрету за бронзу са тимом Денеша Кемења. Меч са Хрватском је по оцени стручњака био најбољи, мада је и дуел са Црном Гором представљао праву посластицу.

Наша репрезентација може да буде апсолутно задовољна што су по завршетку такмичења потенцирали и сви играчи.

– Јако напорно лето, скоро 100 дана смо били заједно. И лепо је када се све заврши победом која значи још једну медаљу. Остаје ми жал за полуфиналом, али биће прилика – био је коментар голмана Слободана Сора.

Сви су истицали још једном чињеницу да су успели да се два пута опораве у кратком времену и да буду егал са Хрватском до последњих пет секунди, а да Мађаре игром, али не у потпуности резултатом, понизе у последњем мечу.

Као циљ прокламован је улазак у четири најбоље екипе. Направљен је корак више, освојена медаља. У низу, од Светског првенства у Мелбурну 2007. није било такмичења где Срба није било на постољу.

Оно што краси ову генерацију је, рекли бисмо, фанатична борбеност, вера у себе и спремност играња за друге када им не иде. Вања Удовичић, без сумње, данас најбољи играч света, тај је који диктира и ритам игре и контролу, а и комплетан однос према ономе што се догађа у базену и око њега. У ситуацији када још увек нема клуб имао је снаге и нерава да води тим до још једне медаље пружајући партије, које је иначе пословично шкрти хрватски селектор Ратко Рудић оценио као вансеријске.

– Бити на челу оваквог тима је разлог за понос. Хвала и играчима и тренерима на свему што смо прегурали у протекла три месеца. Ми знамо како нам је било, кроз шта смо пролазили, али смо били прави када је требало. Млада, храбра екипа која може да буде још боља – рекао је Вања Удовичић.

Тренери ће рећи својим изабраницима шта је ваљало, а шта није било добро. Утисак са стране је да је најбоље такмичење у каријери одиграо Живко Гоцић, да је Никола Рађен постао играч који се не либи да решава питања у нападу. Филиповић и Прлаиновић око свог нивоа, али је било приметно да их је и поред сталне пажње противничких бекова и умор обузимао. Центри су били јако квалитетни и права је штета што је болест пореметила рад Никића. Имао је одличну сезону. Пијетловић, са друге стране, показао је да припада самом врху светских „сидраша”.

Алексић није често користио ударац, као ни Митровић. То су, уз Аврамовића, играчи који имају огроман простор за напредак, док је Вапенски сасвим коректно одрадио као дебитант на шампионату. Соро је био растрзан између болести и базена и сноси велики део заслуга за медаљу. Гојко Пијетловић је уписао само 48 минута, али је током сезоне показао да у њему имамо сигурног чувара мреже.

– Нема шта да се каже. Момци су показали велику жељу током читавог лета да остварују врхунске резултате. У томе су у потпуности успели и заслужују честитке. Није било лако, било је тешких дана. Дуг је то период, али њихов међусобни однос уз квалитет је оно што их одваја од других. То је наша предност –коментар је Дејана Удовичића, који је као селектор освојио 12 медаља и по томе је без премца у нашем ватерполу.

Дејан Стевовић