Отишли су наши најбољи рукометаши на Девето европско првенство у Аустрију с циљем да барем понове резултат с прошлогодишњег Светског првенства у Хрватској када су били осми. Питање пласмана у другу рунду се готово није ни постављало. Поготово што им је за пробој међу 12 најбољих континенталних селекција била неопходна макар једна победа.

Ипак, десило се нешто што пре почетка шампионата ни највећи песимисти нису могли ни да наслуте. После само пет дана Србија се вратила с првенства погнуте главе. Скор – реми с Исланђанима и убедљиви порази од Данаца и Аустријанаца био је довољан тек за 13. место, што је најгори пласман наших рукометаша на неком великом такмичењу.

Разочарање је огромно. Тим пре што смо смо у дуелу који нам је одлучивао судбину до ногу потучени од домаћина првенства, уједно и јединог дебитанта у Аустрији!

Бранислав Покрајац нема никакву дилему ко је искључив кривац за дебакл у Аустрији. Искусни стручњак, освајач олимпијских злата и као играч и као селектор, сматра да Савез, као носилац свих рукометних активности у нашој земљи, сноси највећу одговорност.

– Годинама се пред огромним проблемима окреће глава у страну. Песак нам цури на све стране али то као да нико не жели да види. Није само питање сениора и њиховог учешћа у Аустрији. Млађе категорије прошле године нису успеле ни да се пласирају на неко велико такмичења. Шта је с тим проблемом и ко уопште води кадете и јуниоре. Да ли уопште постоји план и стратегија развоја рукомета. Не верујем. Питања је много, а чисто сумњам да ћемо добити било какав одговор од људи који воде наш рукомет. После свега било би морално да се повуку, уколико и заиста воле овај спорт као што причају – каже Покрајац под чијим је вођством репрезентација освојила бронзу на Светском првенству у Француској.

Било је то уједно последње одличје наших рукометаша, а наредне године ћемо „славити” деценију од његовог освајања!

Покрајац је мишљења да је била грешка што Цветковићу није пружена прилика да води репрезентацију и у Аустрији. Тек после овог такмичења, сматра, требало је подвлачити црту.

– Након Хрватске је констатовано да су нас лоша одбрана и умор играча коштали бољег пласмана од осмог места. Због тога је требало дати Цветковићу прилику да поправи те недостатке на наредном првенству, тим пре што му је Хрватска била прво велико такмичење – истиче Покрајац и надовезује се на избор Хасанефендића. – Чуди ме да је овако искусан стручњак уопште прихватио да преузме репрезентацију само три месеца од почетка великог такмичења. Вероватно се преварио у процени да за тако кратко време може да промени све што је замислио. Познајући га, чисто сумњам да ће желети да после свега остане на клупи националног тима.

Покрајац као прву замерку истиче саме припреме за Аустрију:

– Шпанци, који годинама ратују са својим клубовима за сваки слободан термин, успели су да повежу више од 20 дана припрема, а нама је наводно требало да буде довољно свега десет. Поред кратког времена мислим да оно није утрошено на најбољи начин. Акали смо се од Словеније до Француске и тамо у дуелима с домаћинима послужили изгледа само као добар спаринг партнер. Одмах у старту ми је било чудно када су пет дана уочи првенства сви углас изјављивали да су спремни за шампионат. Спортска форма је осетљива ствар и не може да се постигне за тако кратко време, а ми смо је наводно постигли за само шест дана – чуди се Покрајац.

И у самом концепту игре у Аустрији је, како каже, било, за његов рачун, чудних одлука:

– Покушали смо да „сервирамо” противницима 5-1 и 6-0 одбране. Поготово у овој првој се нисмо снашли. Ову зону у свету једнио Французи играју на високом нивоу и то што им је сама методолигија у раду с млађим категоријама прилагођена томе. Супротном њима ми у званичним такмичењима најмлађих категиројама имамо рампу за све одбране осим 6-0 тако да не можемо да очекујемо да у сениорској категорији наши играчи сами од себе „проиграју” 5-1. С друге стране одбрану 3-2-1 која нам је донела сва одличја на великим такмичењима више нико ни не помиње. Из простог разлога што је она најзахтевнија и што нема нити времена нити воље да се неко њоме озбиљно бави. Хрвати, рецимо, још нису одустали од ње а сами видите где су они а где ми!

И покушај да у нападу против Исланђана и Данаца играмо са двојицом пивотмена Покрајац види као проблематичну из разлога што је Тоскић улазио с левог, а не десног крила:

– Никчевић је надрљао јер је уместо њега почињао Тоскић иако се знало да су нам лева крила квалитетнија од десних. Тако смо себе доводили у ситуацију да у игру с двојицом пивотмена на терену имамо слабије крило.

Покрајац примећује још један важан детаљ – када год расте притисак опада квалитет саме игре.

– Против Аустријанаца смо почели да падамо чим је меч ушао у неизвесну завршницу. Једноставно, последњих неколико година све важне окршаје играли смо у Нишу из простог разлога јер је тамо терен „врућ”. Чим морамо да играмо без велике подршке са стране улазимо у проблем.

Покрајац на крају каже да смо због непланског рада проћардали још једну прилику да створимо јаку репрезентацију.

– Пре четири године, када је оформљена ова екипа, просек старости играча био је око 24 године. Од тада смо у просеку по играчу „остарили” по четири године, а за то време репрезентативци су попели број утакмица за државни тим на око 72. Колико се за то време напредовало. Уопште, судећи према кретању резултата. Прво смо пропустили три велика такмичења, потом освојили осмо место у Хрватској, а онда отишли корак уназад у Аустрији. За то време једино што смо научили јесте како се губе важни мечеви. Бојим се да само чудом може да дође до неког значајнијег напретка. Европско првенство у Србији је на прагу, а медаља на том такмичењу, коју сви најављују, судећи према тренутној ситуацији је у заиста дебелој магли. Исто важи и за будућност српског рукомета уколико не дође до оштрих заокрета на свим нивоима – закључује Покрајац.

-----------------------------------------------------------

Марјановић: Стојим иза Хасанефендића

Председник Рукометног савеза Србије Велимир Марајновић није могао да сакрије разочарање након ране елиминације Србије на Европског првенства. Први човек српског рукомета и највећи заговорник довођења Хасанефендића на клупу националног тима, ипак, чврсто стоји иза селектора:

– План није испуњен и ту нема шта да се дода. Постојала је огромна несразмера између могућности екипе и онога што су приказали на терену. Зашто је то тако показаће анализа. Вероватно је било премало времена да се екипа прилагоди на све промене које су, сигуран сам, неопходне да бисмо дошли до великог резултата. Спреман сам да истрпим сву критику јавности јер мислим да је ово једини пут који води до успеха. И Шпанци прошле године нису успели да се пласирају у другу рунду Светског првенства па нису одмах посегли за сменом Ривере. Данас су у Аустрији на прагу полуфинала. Моја жеља је да Хасанефендић, у чије тренерске квалитете не би требало сумњати, остане на клупи Србије до 2012, како смо се начелно и договорили – био је недвосмислен Марјановић.

Н. Бојичић