Iako ga nešto više od devet meseci deli od ulaska u petu deceniju Dejan Perić i dalje predstavlja strah i trepet za protivnike. Jedan od najboljih golmana u istoriji našeg, a bez ikakve zadrške može se reći, i svetskog rukometa odlučio je da posle šest godina pauze i učešća na Evropskom prvenstvu u Sloveniji vrati u nacionalni tim.

Kako kaže ovaj vrhunski golman, iznad svega i veliki čovek o kome ceo rukometni svet priča s mnogo poštovanja, glavni motiv da prihvati poziv novog selektora Srbije Seada Hasanefendića je ogromna želja da pomogne našem rukometu na putu povratka u vrh međunarodne scene.

– Moja igračka karijera je bliža kraju nego početku, ali i dalje igram u jakom evropskom klub i to, mogu slobodno da kažem, na zavidnom nivou. Bez obzira na to osetio sam veliku čast kada me je Hasanefendić pozvao da uprkos mojim godinama pomognem na terenu ali i oko njega u jednom velikom projektu kakav je ovaj. Pronašao sam se u ideji i želji svih rukometnih ljudi u našoj zemlji da zajedničkim snagama rukomet izdignemo na viši nivo, a takođe, proradio je patriotski motiv – kaže na početku Perić i dodaje da oporavak od povrede zadnje lože ide u dobrom pravcu – Iz dana u dan sve je bolje. Počeo sam polako da treniram i čvrsto verujem da ću 19. januara biti spreman za duel s Islanđanima.

Bili ste neizostavni član generacije koja je donela poslednje tri medalje za naš rukomet. Kako danas gledate na tadašnje rezultate, koji u tom trenutku nisu vrednovani na prvi način, s obzirom da su mnogi smatrali da smo imali ekipu i za veća dela?

Svi igrači iz te generacije i ja zajedno sa njima ponosni smo na rezultate koje smo tada postigli, pogotovo ako se zna da smo u najboljim godinama zbog sankcija propustili nekoliko najvećih takmičenja. U periodu od 1996. do 2003. igrali smo u četiri polufinala najvećih takmičenja, a po rezultatima iz tog perioda bili smo gotovo uz rame tada neprokosnovenim Šveđanima i Rusima. Takođe, ako se uzme u obzir konkurencija na svetskoj sceni iz tog perioda svaka medalja je bila zlata vredna. Naravno da je i tada bilo opozicije koja je bronze smatrala neuspehom, a tek posle nekog vremena su izgleda svi shvatili koliko je bilo teško uopšte doći do prilike da se boriš za odličje.

Hasanefendić Vas je promovisao i u svog pomoćnika. Da li to na neki način pokazuje čime ćete se baviti posle igračke karijere?

I dalje sam aktivni igrač i razmišljam samo u tom pravcu. Voleo bih da na terenu provedem što duže, a koliko će to biti zavisiće pre svega od zdravlja. Sigurno je da ću i posle igračke karijere ostati u rukometu, ali trenutno i ne razmišljam u kom svojstvu. Inače, ulogu pomoćnog trenera sam obavljao i ranije tako da mi nije strana. U reprezentaciji sam pre svega Seadova produžena ruka i spona između njega i igrača. Čim me je pozvao da mu pomognem i u ovom delu znači da ima ogromno poverenje u mene i jako mi je drago zbog toga. Kada se završi EP ponovo ću sesti s ljudima iz Saveza i dogovoriti se šta dalje, ali ponavljam da trenutno ni ne razmišljam o nekom ozbiljnom trenerskom poduhvatu, jer sada pre svega samo igrač.

Kolika je razlika između sadašnje reprezentacije i one za koju ste nastupali krajem devedesetih prošlog veka i početkom XXI veka?

Zaista je nezahvalno to porediti, jer je svaka generacija priča za sebe. U svakoj postoje različiti pojedinci, ljudi koji su ih vodili i okolnosti u kojima su rasle i razvijale se. Jedno je sigurno – kao što su one generacije pre moje otvarale put i reprezentovale našu zemlju na najbolji način, mislim da je i moja učinila to na zavidnom nivou, napravivši dobru prethodnicu i generaciji koja dolazi. Ona pak ima na neki način obavezu da nastavi tamo gde smo stali 2001, čak da, ako je ikako moguće, nadmaši rezultate generacije u kojoj su pored mene igrali i Škrbić, braća Peruničić, Jovanović... I ja sam deo sadašnje generacije pa i sam osećam tu veliku obavezu.

Koliko su se u poslednjih 15-tak godina promenile prilike u svetskom rukometu?

I dalje je konkurencija ogromna. Mnogo reprezentacija pretenduje na najviši plasman. Ipak, za razliku od devedesetih kada su dominirali Šveđani i Rusi sada su u prvi plan izbili Francuzi, Hrvati, Danci... Jednostavno, tadašnje velesile Švedska i Rusija su zakasnile sa smenom generacija i taj propust im se i dalje obija o glavu.

I u 40. godini igrate na zavidnom nivou. Koji je Vaš recept za dugovečnost?

Da bi čovek trajao dugo u kontinuitetu mora pre svega da ga posluži zdravlje. Takođe, mora da voli to što radi i da se svakodnevno dokazuje. Kada prođe period dokazivanja dolazi period potvrđivanja. A kada kreneš da se potvrđuješ nikad ne smeš za zaboraviš šta si prošao u periodu kada si se dokazivao.

Šta mislite o svojim kolegama u reprezenactiji Dimitriju Pejanoviću i Darku Staniću?

Obojica su u najboljim godinama i čine jedan odličan tandem. Imaju različite stilove ali se dobro dopunjuju. Svoj kvalitet su potvrdili prošle godine u Hrvatskoj i u kvalifikacijama za Austriju. Oni su za mene golmani najvišeg ranga iako možda taj epitet nemaju u svetu pre svega iz razloga što za sada nemaju neki značajniji rezultat. To je jednostavno neophodno da bi dobio epitet vrhunskog igrača. Posebno mi je drago što imaju ogroman motiv za dokazivanje. Lično ću se potruditi da im u Austriji olakšam i pomognem da bi oni došli do onoga što žele i da bismo zajedno došli do onoga što je potrebno reprezentaciji.

Ko će od čuvara mreže obeležiti Evropsko prvenstvo u Austriji?

Pokazalo se mnogo puta do sada da je za visok plasman neophodan dobra golman. S druge strane dobri golmani izlaze iz dobrih ekipa. Uz svo poštovanje svih čuvara mreže imam poverenje u naše golmane i za mene lično Stanić i Pejanović su trenutno najbolji tandem na svetu.

Za kraj – šta možemo da očekujemo od Srbije u Austriji?

Svaka utakmica će biti veliki ispit, ali ćemo uvek ići na pobedu. I bez obzira na to što ćemo zbog povreda biti oslabljeni imamo kvalitet da se nosimo sa svim selekcijama. U svakom slučaju odigraćemo pošteno i maksimalno požrtvovano jer je to najmanje što možemo da uradimo za sve najiskrenije ljubitelje rukometa u našoj zemlji.

Novo Bojičić

------------------------------------------------------------------

Dva puta evropski prvak, tri bronze s reprezentacijom

Ime i prezime: Dejan Perić

Datum i mesto rođenja: 22. septembar 1970, Bečej

Visina, težina: 184 cm, 95 kg

Pozicija: golman

Klubovi: 1983-1986 Dinamo, 1986-1992 Crvena zvezda, 1992-1994 Atletiko (Španija), 1994-1995 Teukro (Španija), 1995-2004 Celje (Slovenija), 2004-2006 Barselona (Španija), 2006- Foteks (Mađarska).

Reprezentacija: Srbije, odigrao 205 utakmice i postigao 1 gol

Trofeji: Prvenstvo Slovenije (1996, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001, 2003, 2004), Kup Slovenije (1996, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001, 2004), Liga šampiona (2004, 2005), prvenstvo Španije (2006), prvenstvo Mađarske (2008, 2009), Kup Mađarske (2007, 2009), Kup kupova (2008), bronza na svetskim prvenstvima (1999, 2001), bronza na evropskom prvenstvu (1996)

---------------------------------------------------------------------------

Drugi na listi „najvremešnijih” u Austriji

Na listi najstarijih učesnika Evropskog prvenstva u Austriji Dejan Perić (rođen 22. septembra 1970) je na drugom mestu. Ispred njega je samo golman Ukrajine Sergej Biluk koji je od Perića stariji samo 20 dana (2. septembar 1970). Inače, pet najstarijih takmičara u Austriji su golmani, što je uostalom i normalna pojava budući da su čuvari mreže najdugovečniji. Posle Perića slede – Čeh Miloš Slabi (1. mart. 1972), Španac Ibanez Ombrados (7. april 1972), Norvežanin Stajner Ege (10. april 1972). Najstariji igrač, ujedno i šesti na listi najvremešnijih učesnika, je levo krilo Danske Lars Kristijansen (18. april 1972).