Иако га нешто више од девет месеци дели од уласка у пету деценију Дејан Перић и даље представља страх и трепет за противнике. Један од најбољих голмана у историји нашег, а без икакве задршке може се рећи, и светског рукомета одлучио је да после шест година паузе и учешћа на Европском првенству у Словенији врати у национални тим.

Како каже овај врхунски голман, изнад свега и велики човек о коме цео рукометни свет прича с много поштовања, главни мотив да прихвати позив новог селектора Србије Сеада Хасанефендића је огромна жеља да помогне нашем рукомету на путу повратка у врх међународне сцене.

– Моја играчка каријера је ближа крају него почетку, али и даље играм у јаком европском клуб и то, могу слободно да кажем, на завидном нивоу. Без обзира на то осетио сам велику част када ме је Хасанефендић позвао да упркос мојим годинама помогнем на терену али и око њега у једном великом пројекту какав је овај. Пронашао сам се у идеји и жељи свих рукометних људи у нашој земљи да заједничким снагама рукомет издигнемо на виши ниво, а такође, прорадио је патриотски мотив – каже на почетку Перић и додаје да опоравак од повреде задње ложе иде у добром правцу – Из дана у дан све је боље. Почео сам полако да тренирам и чврсто верујем да ћу 19. јануара бити спреман за дуел с Исланђанима.

Били сте неизоставни члан генерације која је донела последње три медаље за наш рукомет. Како данас гледате на тадашње резултате, који у том тренутку нису вредновани на први начин, с обзиром да су многи сматрали да смо имали екипу и за већа дела?

Сви играчи из те генерације и ја заједно са њима поносни смо на резултате које смо тада постигли, поготово ако се зна да смо у најбољим годинама због санкција пропустили неколико највећих такмичења. У периоду од 1996. до 2003. играли смо у четири полуфинала највећих такмичења, а по резултатима из тог периода били смо готово уз раме тада непрокосновеним Швеђанима и Русима. Такође, ако се узме у обзир конкуренција на светској сцени из тог периода свака медаља је била злата вредна. Наравно да је и тада било опозиције која је бронзе сматрала неуспехом, а тек после неког времена су изгледа сви схватили колико је било тешко уопште доћи до прилике да се бориш за одличје.

Хасанефендић Вас је промовисао и у свог помоћника. Да ли то на неки начин показује чиме ћете се бавити после играчке каријере?

И даље сам активни играч и размишљам само у том правцу. Волео бих да на терену проведем што дуже, а колико ће то бити зависиће пре свега од здравља. Сигурно је да ћу и после играчке каријере остати у рукомету, али тренутно и не размишљам у ком својству. Иначе, улогу помоћног тренера сам обављао и раније тако да ми није страна. У репрезентацији сам пре свега Сеадова продужена рука и спона између њега и играча. Чим ме је позвао да му помогнем и у овом делу значи да има огромно поверење у мене и јако ми је драго због тога. Када се заврши ЕП поново ћу сести с људима из Савеза и договорити се шта даље, али понављам да тренутно ни не размишљам о неком озбиљном тренерском подухвату, јер сада пре свега само играч.

Колика је разлика између садашње репрезентације и оне за коју сте наступали крајем деведесетих прошлог века и почетком XXI века?

Заиста је незахвално то поредити, јер је свака генерација прича за себе. У свакој постоје различити појединци, људи који су их водили и околности у којима су расле и развијале се. Једно је сигурно – као што су оне генерације пре моје отварале пут и репрезентовале нашу земљу на најбољи начин, мислим да је и моја учинила то на завидном нивоу, направивши добру претходницу и генерацији која долази. Она пак има на неки начин обавезу да настави тамо где смо стали 2001, чак да, ако је икако могуће, надмаши резултате генерације у којој су поред мене играли и Шкрбић, браћа Перуничић, Јовановић... И ја сам део садашње генерације па и сам осећам ту велику обавезу.

Колико су се у последњих 15-так година промениле прилике у светском рукомету?

И даље је конкуренција огромна. Много репрезентација претендује на највиши пласман. Ипак, за разлику од деведесетих када су доминирали Швеђани и Руси сада су у први план избили Французи, Хрвати, Данци... Једноставно, тадашње велесиле Шведска и Русија су закасниле са сменом генерација и тај пропуст им се и даље обија о главу.

И у 40. години играте на завидном нивоу. Који је Ваш рецепт за дуговечност?

Да би човек трајао дуго у континуитету мора пре свега да га послужи здравље. Такође, мора да воли то што ради и да се свакодневно доказује. Када прође период доказивања долази период потврђивања. А када кренеш да се потврђујеш никад не смеш за заборавиш шта си прошао у периоду када си се доказивао.

Шта мислите о својим колегама у репрезенацтији Димитрију Пејановићу и Дарку Станићу?

Обојица су у најбољим годинама и чине један одличан тандем. Имају различите стилове али се добро допуњују. Свој квалитет су потврдили прошле године у Хрватској и у квалификацијама за Аустрију. Они су за мене голмани највишег ранга иако можда тај епитет немају у свету пре свега из разлога што за сада немају неки значајнији резултат. То је једноставно неопходно да би добио епитет врхунског играча. Посебно ми је драго што имају огроман мотив за доказивање. Лично ћу се потрудити да им у Аустрији олакшам и помогнем да би они дошли до онога што желе и да бисмо заједно дошли до онога што је потребно репрезентацији.

Ко ће од чувара мреже обележити Европско првенство у Аустрији?

Показало се много пута до сада да је за висок пласман неопходан добра голман. С друге стране добри голмани излазе из добрих екипа. Уз сво поштовање свих чувара мреже имам поверење у наше голмане и за мене лично Станић и Пејановић су тренутно најбољи тандем на свету.

За крај – шта можемо да очекујемо од Србије у Аустрији?

Свака утакмица ће бити велики испит, али ћемо увек ићи на победу. И без обзира на то што ћемо због повреда бити ослабљени имамо квалитет да се носимо са свим селекцијама. У сваком случају одиграћемо поштено и максимално пожртвовано јер је то најмање што можемо да урадимо за све најискреније љубитеље рукомета у нашој земљи.

Ново Бојичић

------------------------------------------------------------------

Два пута европски првак, три бронзе с репрезентацијом

Име и презиме: Дејан Перић

Датум и место рођења: 22. септембар 1970, Бечеј

Висина, тежина: 184 цм, 95 кг

Позиција: голман

Клубови: 1983-1986 Динамо, 1986-1992 Црвена звезда, 1992-1994 Атлетико (Шпанија), 1994-1995 Теукро (Шпанија), 1995-2004 Цеље (Словенија), 2004-2006 Барселона (Шпанија), 2006- Фотекс (Мађарска).

Репрезентација: Србије, одиграо 205 утакмице и постигао 1 гол

Трофеји: Првенство Словеније (1996, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001, 2003, 2004), Куп Словеније (1996, 1997, 1998, 1999, 2000, 2001, 2004), Лига шампиона (2004, 2005), првенство Шпаније (2006), првенство Мађарске (2008, 2009), Куп Мађарске (2007, 2009), Куп купова (2008), бронза на светским првенствима (1999, 2001), бронза на европском првенству (1996)

---------------------------------------------------------------------------

Други на листи „највремешнијих” у Аустрији

На листи најстаријих учесника Европског првенства у Аустрији Дејан Перић (рођен 22. септембра 1970) је на другом месту. Испред њега је само голман Украјине Сергеј Билук који је од Перића старији само 20 дана (2. септембар 1970). Иначе, пет најстаријих такмичара у Аустрији су голмани, што је уосталом и нормална појава будући да су чувари мреже најдуговечнији. После Перића следе – Чех Милош Слаби (1. март. 1972), Шпанац Ибанез Омбрадос (7. април 1972), Норвежанин Стајнер Еге (10. април 1972). Најстарији играч, уједно и шести на листи највремешнијих учесника, је лево крило Данске Ларс Кристијансен (18. април 1972).