Meni

Олимпијске игре - Лондон 2012.

У СУСРЕТ ОЛИМПИЈСКИМ ИГРАМА: ЈОШ ТРИ ДАНА

Сви наши заставници од Томашевића до Ђоковића

Матија Љубек једини двоструки стегоноша. – Наши спортисти нису учествовали на свечаним отварањима игара 1928. и 1992.

1924: атлетичари који су учествовали у дефилеу: заставник Стане Перпар, Вељко Наранчић, Ђуро Гашпар, Алекса Спахић, Перослав Ферковић и тренер Ралф Хоке, који је носио натпис „Јоуго-славие”

ЕКСКЛУЗИВНО

У „паради нација” на отварању Игара у Стокхолму 23. јуна по јулијанском календару, који се у то време употребљавао у Краљевини Србији, а 6. јула по грегоријанском, који се користи сад, учествовали су и представници Србије. „И то иза Русије, а испред Велике Британије” известио је београдску „Штампу” неименовани извештач са Петих олимпијских игара.

У дефилеу била су сва петорица чланова прве олимпијске мисије Србије: спринтер Душан Милошевић је носио таблу с натписом „Србија”, маратонац Драгутин Томашевић српску заставу, док је за њима ступало вођство: Војиновић, Андра Јовић и Светомир Ђукић, а „десно од њих био је капетан шведске војске Виктор Ландегрен, наша веза са Организационим одбором Игара”.

То је опис једине фотографије дефилеа или, боље рећи, јединог заставника која није сачувана. Било је то време почетака фотографије и „спорих” фотоапарата, па постоји само једна на којој се на свечаном отварању назире табла са натписом „Сервиа” и препознаје први директор Олимпијског комитета Србије Светомир Ђукић...

Нема ни фотографија репрезентативаца Југославије из свечаних дефилеа у Антверпену 1920. године и Барселони 1992. године – јер олимпијске делегације нису учествовале на церемонији отварања Игара.

Такмичења на Играма у Антверпену трајала су од 23. априла до 12. септембра, свечано отварање одржано је 14. августа, а наши фудбалери (једини наши спортисти на Играма) допутовали су Антверпен тек 27. августа.

На Игре у Барселону стигли су 25. јула, баш на дан свечаног отварања, али сувише касно да би могли да учествују у церемонији. Уосталом, мало коме је било до тога, јер би у дефилеу морали да ступају у белој опреми иза табле на којој би писало „ИОП” (независни олимпијски учесници), а заставник би носио белу заставу Међународног олимпијског комитета са испреплетаним круговима.

То је резултат  преговора и настојања Југословенског олимпијског комитета уз велику подршку МОК да се нашим спортистима, упркос санкцијама Савета безбедности Уједињених нација, омогући наступ на Олимпијским играма. Мала је штета то што они нису учествовали у свечаном дефилеу, а много већа то што су право учешћа добили само такмичари у појединачним спортовима, док је нашим репрезентацијама у екипним спортовима остала забрана учешћа.

Било како било, специјални „Свисеров” авион, чији је лет обезбедио МОК, слетео је у Барселону у време свечаног отварања Игара.

На свим осталим Играма спортисти Краљевине СХС, Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србије, које је на игре слао наш национални олимпијски комитет који је свој континуитет у МОК „вукао” од 1912. и пријема Олимпијског комитета Србије, имали су стегоношу и фотографски „записи” тог чина сачувани су у документацији Спортске рубрике „Политике”.

Нажалост, иако постоји фотографија нашег заставника на Играма у Лондону 1948. нигде, дакле ни у једним дневним и недељним новинама из тог доба, ни у многобројним годишњацима из 1948, ни у многим књигама и монографијама о олимпијским играма, или о нашем спорту у послератном периоду, не помиње се име првог носиоца заставе нове, Титове Југославије на олимпијским играма.

Нема га ни у званичном извештају Организационог комитета, ни у документацији Олимпијског комитета Србије, а нажалост огромна већина југословенских олимпијаца из Лондона 1948. је преминула. Ипак, контактирали смо двојицу – атлетичара Марка Рачића и ватерполисту Здравка Ћиру Ковачића, међутим, они се не сећају ко је био заставник, а на питање да ли је то био Божо Гркинић одговорили су – могао би да буде он. Истраживање смо наставили и код бивших спортиста и олимпијаца учесника доцнијих игара који се добро сећају Гркинића, ватерполисте, ватерполо селектора, али и капитена прве кошаркашке репрезентације која је учествовала на Европском првенству (Праг, 1947). Сложили су се да је заставник на фотографији Божо Гркинић.

Очигледно, ни национални олимпијски комитет, ни спортисти и извештачи, па ни јавност нису придавали велики значај томе ко носи државни стег. Мада о томе нема записа, чини се да је између два рата, па подоста и после другог светског рата, тај чин био тек протоколарна обавеза, а не као последњих деценија почаст, награда резервисана за најбоље спортисте.

Већ у Стокхолму, на дебију Србије на олимпијској сцени, Драгутин Томашевић је понео заставу из практичних разлога, будући да је други олимпијац Душан Милошевић истог дана, после отварања, стартовао у квалификационој трци на 100 м. И наредни носиоци све до 1956. године били су атлетичари, уз ограду да се не зна заставник из 1948, иако су заставу могли да понесу и много успешнији југословенски спортисти на олимпијској сцени. Могао је то, пре свих, да буде гимнастичар Леон Штукељ, троструки учесник олимпијских игара (1924, 1928. и 1936) и троструки олимпијски шампион (1924. и 1928)... Међутим, предност су добијали атлетичари (1932. нико други није могао да носи заставу, јер је атлетичар Вељко Наранчић био једини учесник) и тек 1956. заставу је носио освајач медаље на претходним играма капитен ватерполо репрезентације Југославије Здравко Ковачић. Ипак, већ на наредним Играма, у Риму 1960. државна застава поверена је кошаркашу Радовану Радовићу, иако је кошаркашка репрезентација била дебитант на олимпијској сцени и нико није могао да очекује да ће направити „бум” на Играма. До њега је дошло осам година касније, када је освојено олимпијско сребро.

Од 1964. и Токија, када је заставу носио гимнастичар Мирослав Церар, то је дефинитивно постала почасна дужност, јер су сви носиоци заставе на свечаном отварању били освајачи бар једне олимпијске медаље, а само је кануиста Матија Љубек два пута био заставник – 1980. у Москви, као освајач златне и бронзане медаље на претходним играма у Монтреалу, и 1988. у Сеулу за злато и сребро освојено у двоклеку са Мирком Нишовићем четири године раније у Лос Анђелесу.

2008: наш најуспешнији олимпијац Јасна Шекарић предводила је Србију на повратку на олимпијску сцену

У Лондону, на церемонији отварања Игара 30. олимпијаде на новом олимпијском стадиону заставу Србије носиће тенисер Новак Ђоковић, освајач прве олимпијске медаље за наш тенис и један од највећих кандидата за ново одличје у синглу...

-----------------------------------------------------------

Све наше стегоноше

1912. Драгутин Томашевић  атлетика

1920. нисмо учествовали у дефилеу

1924. Стане Перпар  атлетика

1928. Димитрије Стефановић      атлетика

1932. Вељко Наранчић          атлетика

1936. Милан Степиншек      атлетика

1948. Божо Гркинић  ватерполо

1952. Ото Ребула       атлетика

1956. Здравко Ковачић         ватерполо

1960. Радован Радовић         кошарка

1964. Мирослав Церар          гимнастика

1968. Бранислав Симић        рвање

1972. Мирко Сандић ватерполо

1976. Хрвоје Хорват рукомет

1980. Матија Љубек  кајак и кану

1984. Дражен Далипагић      кошарка

1988. Матија Љубек  кајак и кану

1992. нисмо учествовали у дефилеу

1996. Игор Милановић         ватерполо

2000. Владимир Грбић          одбојка

2004. Дејан Бодирога            кошарка

2008. Јасна Шекарић стрељаштво

2012. Новак Ђоковић            тенис

-----------------------------------------------------------

Заставници освојили седам медаља

Да није лако носити државну заставу на свечаном отварању уверили су се многи наши спортски асови, не само због психичке одговорности, већ и због саме тежине заставе (на многим играма заставници нису имали „тоболце око појаса” да им олакша терет) и чињенице да церемонија отварања, укључујући и сате чекања на њен почетак због безбедоносних разлога, траје предуго. Провести пет-шест часова на ногама и бар два са заставом у руци веома је заморно, а поготово за такмичаре које већ следећег дата очекују такмичења.

То је у Пекингу искусила Јасна Шекарић, наш најуспешнији олимпијац (пет олимпијских медаља) која на својим шестим играма није освојила олимпијски трофеј, али тада је рекла да јој није жао, јер је предводила олимпијску мисију Србије на повратку на олимпијске игре после 96 година.

Од 1956, када су заставници први пут одређени на основу спортског доприноса, олимпијске медаље на играма на којима су били заставници нису освојили ватерполиста Мирко Сандић (1972), рукометаш Хрвоје Хорват (1976), кануиста Матија Љубек (1980. и 1988), ватерполиста Игор Милановић (1996), кошаркаш Дејан Бодирога (2004) и већ поменута Јасна Шекарић (2008).

Дакле, осам пута заставници нису освојили медаљу, а шест пута успели су у томе.

Успешни су били ватерполиста Божо Гркинић (сребро, 1948), Ћиро Ковачић (сребро, 1956), гимнастичар Мирослав Церар (злато и бронза, 1964), рвач Бранислав Симић (бронза, 1968), кошаркаш Дражен Далипагић (бронза, 1984) и одбојкаш Владимир Грбић (злато, 2000), а Новаку Ђоковићу пожелимо да настави тај низ.

Живко Баљкас
објављено: 24.07.2012

Последњи коментари

Prosrpski Hrvat | 24/07/2012 11:42

Aleksandra 64 | 24/07/2012 09:43
Slazem se, kakvi ''barjaktari'' i ''bakaraci''. Inace sam mislio da je ''stjegonosa'' samo hrvatska rijec, a eto postoji i u srpskom ''stegonosa'', samo zasto onda ''zastavnicar'', iako je sve bolje od ''barjaktar''.:)

Prosrpski Hrvat | 24/07/2012 11:44

Pardon, ''zastavnik'', ali vjerovatno moze i ''zastavnicar'':)

Aleksandra 64 | 24/07/2012 12:36

Zastavnik je i onaj koji nosi zastavu i čin u vojsci, opet povezan sa zastavom (ono što je na turskom baJRaktar), tako da se slažem, bolje je stegonoša. A inače - steg, stijeg; stoleće, stoljeće, sused, susjed; sve su to naše lepe slovenske reči, da sad ne gnjavim čije i kakve.
A ja sam u svom tekstu napravila grešku. Pišem "čijih god bili"; to "bili" je viška. Izvinjavam se.

За Ваш уређај постоји Андроид апликација, желите ли да је инсталирате?

Инсталирај Касније